Otac Gavrilo sa mati Mihajilom i ujakom Draganom

Tih dana zove me gospođa Tankosava, spominje mi hodočašće za manastir Lepavinu, planirano za subotu. Bez mnogo razmišljanja prihvatam njen poziv, nerazmišljajući da mi je potrebno mnogo vere i nade kako bih  uspeo završiti obaveze u Novom Sadu i stići na vreme u Beograd. „Tankosava,  veselim se putovanju, molim Vas rezervišite mi dve karte.“, kažem joj odlučno.
Bili smo tako srećni te subote što ćemo ići. Anu sam upoznao u manastiru Lepavina u martu ove 2008.godine, od tog upoznavanja uvek koristimo priliku da odemo u Lepavinu kada možemo. Ubrzo se te subote ispostavilo da ne možemo ići na putovanje. Iznenada je nastao nerešiv problem. Razmišljam kako da zovem gospođu Tankosavu i da otkažem putovanje, to mi se stvarno čini neprihvatljivim.
Hvala Bogu i Presvetoj Bogorodici, što se na kraju ipak u prepunom autobusu pored nas našli i mati Mihaila iz manastira Vavedenje u Beogradu ali i gospodin Dragan, ujak o.Gavrila. Nakon duže vožnje uz nekoliko stajanja došli smo do granice sa Hrvatskom, san me povremeno savladavao. Svi vadimo pasoše, mir i tišina se čuju u autobusu, carinik je u autobusu. Odjednom razgovor ujka Dragana, čovekom od 84. godine sa carinikom: „Gospodine možda postoji šansa da ja ostanem neko vreme u Lepavini kao gost, nikad se ne zna., sve je u Božjim rukama, tako da možda se ipak neću vratiti“, kaže ujko cariniku. A carinik brzo i nepromišljeno: „Gospodine, vi se morate vratiti sa autobusom, takva su pravila.“ No carinik nije prepoznao pojam da je sve u Božjim rukama. Ujko Dragan stariji gospodine, jednostavno je tako naučio da živi, zna da je sve, svaki dan, svaka noć, svaki pokret nas ljudi, u Božijim rukama.
Bez dužeg stajanja na granici krenuli smo dalje, noć je već bila duboka, autobus je „spavao“, čini mi se da je i vozač spavao, s obzirom na tišinu koja je vladala za upravljačem. Probudio sam se nedaleko od manastira oko 7 sati ujutro. Kada smo stigli u Lepavinu, jutarnja kiša je i dalje padala, krenuli smo prema crkvi. U crkvi se polako stvarala grupica vernika, tačno pred ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske, pokoja sveća je već gorela, kandila i živost ikonostasa su nas okruživala u jutarnjoj tišini koja je ispunjavala crkvu. Otišli smo do sveća koje sam zapalio za svoje drage na ovome i onome svetu. Nakon prinošenja sveća za bližnje na Nebu i zemlji ubrzo su se oglasila i manastirska zvona kao znak početka Sv.Liturgije. O.Teofan me je zadužio da budem blizu sveća da ih po potrebi gasim, da se ne zaguši prostor, kako bi svi vernici uspeli prineti sveće za svoje najmilije.
Bio sam kraće vreme na Sv.Liturgiji, jer sam otišao do kuhinje kako bih pomogao u postavljanju stolova za trpezu ljubavi, koju će kasnije popuniti vernici. U manastiru se sprema ručak za velike praznike i subotom za grupe hodočasnika kao što smo mi. Svi su uvek ugošćeni i posluženi. Tako je bilo i ovog puta, na praznik Male Gospojine, kada se slavi rođendan Presvete Bogorodice, mi mučki smo poslužili stolove, a žene su marljivo pripremale hranu. Otac Marko nadgledao je kao i obično sve kuhinjske radove. Bezuspećno su žene pokušavale ući u trag tom tajanstvenom dodatku jelima kojeg o.Marko drži u rukavu, uz pomoć koje uspeva od svakog ručka napraviti specijalitet. Te tajne kulinarstva otac Marko otkriva svima, i to rečima, da je tajna u blagoslovenoj vodi koja izvire samo nekoliko metara od kuhinje, sa manastirskog izvora.
Vratio sam se u crkvu, Ana me je čekala tačno tamo gde sam je i ostavio. Za vreme Litrugije se nije pomaknula ni centimetar sa svoga mesta, jedan sat gotovo nepokretna. Pogled joj je uperen u ikonostas, Mitropolita Jovana i oca Gavrila koji su zajedno služili, a sluh joj je bio usmeren ka pevnici tamo odakle dolaze talasi i note blagoslovene pesme.
Obično posle Svete Liturgije je vreme za molitvu oca Gavrila pred Čudotovrnom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske, nekoliko ljudi čitaju imena, a ostali se zajedno sa ocem mole Prevetoj Bogorodici za zdravlje, za blagostanje u porodici, neko se moli za posao, neko da mu Gospod podari decu, neko da osnuje obitelj. Tako smo na putovanju upoznali jedan divan bračni par, koji je sedeo odmah do nas u autobusu, čitali su skoro celim putem Sveto Pismo i Psaltir. Želio sam da se upoznamo s njima, pa su nam kasnije rado ispričali svoju priču, kako su došli do manastira Lepavina. Ona se ovde pomolila Presvetoj Bogorodici sa željom da nađe svog životnog saputnika. Eto tako je nakon dva meseca upoznala dečka i 4 meseca kasnije se udala za njega. Sada dolaze redovno da se zahvale Majci Božijoj u Lepavinu.
Isto tako zbog svakodnevnog pritiska na poslu i vrlo napornog rada, jedna žena je pričala u autobusu da je postala bolesnik sa dijagnozom depresije. Ljudi su je ismijavali zbog toga na poslu. Sve dok je njena rođena sestra nije odvela u manastir gde su se zajedno pomolili ispred Ikone Presvete Bogorodice Lepavinske. Nakon molitve žena je pri samom izlasku iz crkve bila zdrava. Čudo njene nagle promene raspoloženja na poslu njene kolege nisu mogli objasniti. Posle molitve, došlo je vreme ručka za sve goste, 5 autobusa koji su došli da proslave Praznik Rođenja Presvete Bogorodice. Posle ručka, tj. pre polaska do autobusa nas je ispratio o.Gavrilo, napravili smo zajedničke fotografije sa vernicima, sa ujakom Draganom, sa mati Mihailom. Vidi se toplina kod oca Gavrila. Bili smo mu dragi gosti, pa nas je iz ljubavi sve pojedinačno blagoslovio.
U autobusu je ujak Dragan podelio mirisni bosiljak kojeg nosi još iz svoga sela, a sestra Aleksandra koja je bila vođa puta, podelila je jabuke iz manastirskog dvorišta koje je sama ubrala. Srećni i blagosloveni smo nastavili put ka Beogradu.
Stali smo na benzinskoj stanici, napravili malu pauzu, meni se ukazala prilika da poslušam mati Mihailu koja je htela nešto da mi kaže, i u tom trenutku za mene je sve utihnulo, vetar koji je puhao, odjednom je stao, ljudi su se odmaknuli, slušam je i upijam njene reči kojih se i danas rado sećam. To je trajalo vrlo kratko, samo nekoliko rečenica, bilo je dovoljno, posle toga se vratio i zvuk vetra, i zvuk ljudi se nastavio čuti. Mati Mihaila mi je poručila nešto vrlo poučno, poruku po koju sam putovao tako daleko, sada mi je jasno zašto onolika iskušenja sa početka putovanja, kada je naše putovanje ovisilo o samo nekoliko minuta. Eto zbog te kratke poruke i Mati Mihaila je imala iskušenja, zaboravila prsluk u manastiru. Dolaze hladni zimski dani i njoj je bio neophodan prsluk, no nekoliko dana kasnije uspeo sam organizirati da prsluk iz Lepavine dođe matuški. Ovo je bio moj zadatak zahvalnosti mati.
Sretno smo stigli u Beograd, no nije samo mati Mihaila bila zaboravna tog dana i ja sam uspeo zaboraviti mobitel u autobusu za kojeg mi je trebalo nekoliko dana da ga nađem. Doživjevši mnoštvo iskušenja današnjeg dana, ipak sam dan završio sa osmehom na licu i željom da uskoro ponovo posetim manastir Lepavinu.
Nenad Badovinac
28.09.08.
Поделите са пријатељима...