отац Гаврило и ја на мосту преко реке Мљечанице
Довезао сам оца Гаврила из Лепавине у Бању Мљечаницу на редовну здравствену рехабилитацију која траје 21 дан. Подесио сам му лаптоп и монитор тако да има идентичне радне услове као у Лепавини. Након што је отац распремио ствари из својих кофера, предложио је да се прошетамо. Бања Мљечаница се налази у пределу шуме далеко од магистрале. Околина је препуна неистражених стаза за шетњу. Током шетње наишли смо на занимљиве уличне тезге на којима се могло пронаћи много свежег воћа и поврћа, сувенира са заштитним знаком бање и разне одеће која је била изложена за продају. Поред хотела у бањи се налази црква посвећена Светој Петки. Њу смо посетили, целивајући иконе које се налазе у цркви. Испред цркве, уз тезге смо срели људе који већ добро познају оца, а и отац њих. Сваки пут када он дође у бању, продавци му се обрадују, али му поставе и неколико питања, очекујући очеве савете. Осим продавца, прилазили су му и поздрављали га и многи пацијенти који су смештени у бањи: људи који су овде на лечењу, људи у колицима, људи који су доживели повреде, ломове и слично. Прилазе му пацијенти по савет, траже од оца помоћ.
отац Гаврило и ја исред балкона очевог апартмана у бањи Мљечаници
Многи данас траже оздрављење, јер здравља је све мање у свету. Људи окружени савременим технолошким изумима, свакодневно све више постају робови технолошких изума. Уместо да техника робује људима, људи несмотрено почињу да робују техници, и постепено заборављају да воде бригу о свом здрављу. За многе је и даље највеће богатство новац. Виде око себе искључиво материјални свет. Све што је даље од материјалног света, људима постаје нека недостижна зона. Све то време, њихова душа пати, осећа се незбринутом и повређеном. Тада је она рањива. Тако рањива душа лака је мета негативних енергија које нас окружују. Врло је неодговорно што данас човек не води бригу о здрављу своје душе, јер тада лако може пасти под утицај негативних енергија које нарушавају човеково и духовно и телесно здравље.
Наишли смо на тезгарку која је хтела оцу да поклони мајицу са заштитним знаком Бање Мљечанице, а отац јој је рекао да је поклони мени. Тако је мајица са логотипом бање дошла у моје руке. Није било броја за мене, али је свакако поклон који завређује поштовање. Кренули смо даље да шетамо и наишли на мост који води преко реке Мљечанице. Ту су стајала и разговарала двојица младића. Придружили смо им се у разговору у њиховим локалним причама. Деловали су неоптерећено и једноставно. Помало световно: нису од оца тражили благослов, нису целивали његову монашку десницу, већ се са њим руковали на световни начин. Као да су стајали на мосту и чекали случајне пролазнике да би мало “убили” своје слободно поподне. Можда нису били нешто црквено образовани, али су знали за крст, да се он налази свуда око нас, и у кући и испод куће, чак да се кућа не може ни саградити без крста.
На мосту преко реке Мљечанице
Поздравили смо се са случајним посетиоцима на мосту преко реке Мљечанице. Отац и ја смо наставили даље, према Бањи. Мајица коју сам добио за поклон је све време била са мном, замотана и спакована у кеси. Питао сам оца да ли би хтео да се сликамо са мајицом и тако да је имам овековечену на фотографији за успомену? Знајући себе, тај стил мајице нећу носити. Чак ми је и превелика, али добивши је по савету оца Гаврила, ипак за мене има посебну тежину. Хтео сам да је сачувам бар на фотографији, а њу гурнем дубоко у ормар. Но, није се назирао очев одговор. Отпратио сам оца у његов апартман, а ја наставио према Бањалуци и кроз неколико дана према Београду. Због гужве на раничним прелазима, наставио сам да се возим локалном магистралом према граничном прелазу Републике Српске са Србијом, који се зове “Бадовинци”. Овде је такође мост преко реке, испод њега тече река Дрина. Овде нема толико позитивне енергије као на мосту преко реке Мљечанице, али свака изворска вода и њен ток доносе здравље оном који верује. У селу Бадовинци, нема мојих презимењака. То ми је рекао свештеник цркве која се налази у средишту села. На овом светом месту сам се поклонио Светињи, цркви посвећеној Светој Тројици.
Сваки наш животни мото одређен је духовном потребном. Новац трошимо за духовне потребе. О томе колико је здрава наша душа, зависи да ли ћемо се духовно богатити или ћемо остати духовно сиромашни. Свако има своје духовне потребе које је потребно да упражњава: једни воле да читају књиге, други често одлазе на концерте, једни воли да пливају, а други да се сунчају, једни возе бицикл, а други посећују теретану. То све људи раде да би задовољили потребе своје душе. Једни одлазе недељом на Свету Литургију, а други остају кући да играју видео игрице. Људи живе своје духовне потребе, а да би их задовољили потребан им је новац. Њихове духовне потребе су им мотив да зарађују новац. Време које човек уложи зарађујући новац, биће узалудно потрошен, ако тај новац није искориштен за позитивне духовне потребе, за духовну надградњу. Пошто знамо да смо духовна бића, и пошто знамо да све у животу радимо да би задовољили духовне потребе било позитивне или негативне, зашто не учимо о властитој духовности, која нас очито у потпуности испуњава. Зашто човек бежи од духовности од које се састоји?
Потребно је да посећујемо света места, као и природу која нам доноси позитивну енергију. На тим местима се човек лечи, тако чува своје здравље, које је нарушено стилом живота којим живимо у великим градовима. Све што осећам и желим је огледало моје духовности, зашто не би у њу уградио потребу за здрављем, за здравим начином живота. Новац се може зарадити, али шта ће нам новац, ако ћемо га касније морати трошити за властито лечење. Није ли правилније зауставити трку за богатством и посветити се себи и своме здрављу.
Ово путовање је преко Бањалуке трајало неколико дана. Када сам стигао кући, извадио сам ствари и распаковао их. Тек кроз неколико дана пронашао сам кесу са плавом мајицом коју сам добио на дар. Тек тада сам видео њену важност као поклон од оца Гаврила обративши пажњу на натпис на њеној позадини, где је писало: “Од свих богатстава највеће богатство је здравље”.
Ненад Бадовинац,
Август, 2015.