У средишњем делу Петербурга налази се Исаков Сабор. Познат је по непроцењивом културном богатству којом је опточена његова унутрашњости, исто тако познат је по јединственом погледу са његове куполе на град. Име носи по Светом Исаку Далматском. Исаков сабор је највећи православни храм у Санкт Петербургу. У царској Русији, овај храм имао је статус главног храма. Данас је уз Ермитаж и Петропавловску тврђаву, најпосећенија знаменитост Санкт Петербурга. Годишње га посети око 3,5 милиона туриста.
Тога дана пешаћио сам преко Неве и овде на острву који је повезан мостовима, пратио ток Неве. Пратио сам ширину тока, али и људе који овде долазе да се диве свом граду. Овде сам се срео са Вероником која живи у Петрограду. Хтео сам да боље упознам град, а она је била вољна да ми покаже оно што многи туристи немају прилику да виде. Ускоро смо дошли до Исаковог Сабора па сам јој предложио да видимо ово ремек дело. Више од свега интересовао ме поглед на град са његове куполе. Но када смо се приближили, билетарница је била затворена. Улазак на куполу чинио се немогућ.
Помислио сам да смо бар дошли раније, али не би ни то помогло, јер не бих имали довољно времена за обилазак куполе. Наставили смо шетњу и вратили се овде кроз неколико сати, без посебне наде да ће тада бити отворен приступ куполи. Изненадили смо се када смо видели да је билетарница отворена, иако је било око осам сати увече. Пошли смо да купимо карте и попели се на највишу куполу у Петербургу. Попети се горе није нимало лако. До врха воде уске и кружне степенице којима смо се неуморно попели. Стигавши на куполу, напокон имали смо могућност да видимо све оно у Петрограду, што се не види са реке Неве. Сви они тргови, и непрегледи булевари били су сићушни и занемариви, а сунце као највећи бисер, као да је тада добио Божије ново законито правило и да зато стоји на једном месту. Било је тада сунце као бисер на мом длану. Имао сам осећај да сам се могао попео вишље него што је сунце на небу. Остали смо задњи на куполи. Тек када су чувари захтевали да се и ми одвојимо од погледа на град, тј. да сићемо, замолио сам их још са једну фотографију. Могао бих рећи да ми је то остала најлепша фотографија Петрограда коју сам понео кући са успомену из овог Светог града.
Ненад Бадовинац,
Јун, 2018.