Манастир Симонопетра и врх Атоса
Одбацујући дар молитве који нам је Бог наменио, ми заборављамо да се молимо. С тога молитвено залагање тражимо од искусног духовника. “Они ће боље да се помоле Богу за нас”. Укоренило се правило у народу да за разлику од световних људи, свештеници и духовници имају ексклузивно право на Бога. Народ размишља да никада није ни имао дар молитве, а уствари тај диван дар никада нисмо изгубили, већ смо га само потиснули. Ми смо занемарили молитву, не знамо како да се према њој односимо. Како да се молимо. Када се помолимо у стању смо да не приметимо њено испуњење. Запостављајући молитву Богу, ми немамо прилику да доживимо искуство када Бог испуњава молитву својој деци. Он нас увек подржава у животу, пружа нам често и више него нам је потребно, све оно што од Њега затражимо у име Његовог Сина – Бога Христа. Са оцем Гаврилом у манастиру Лепавини често причам о молитви. Примећујем да му се непрекидно обраћа народ за молитвено залагање. Првенствено за молитву за здравље, срећу у животу и љубави. Народ духовника сматра као врсту магијског врача који са чаробним штапићем преноси од Бога ка људима здравље и срећу. Народ веру доживљава као инстант лутрију, а молитву као поменути чаробни штапић. У манастиру Лепавини много народа остаје после Свете Литургије како би присуствовао молебану за здравље које отац Гаврило чита испред чудотворне иконе Пресвете Богородице. То је једино време за молитву, јер човеку нема времена да се бави осталим данима у недељи собом и да тако духовно усавршава сопствени живот.
Не желим живети као духовни инвалид, желим своју молитвену свест преузети у своје руке, желим се молити Богу за себе, не спомињати духовнику: “помолите се за мене”. Мени је Бог, као и свима, такође дао дар молитве. Желим да пробудим своје срце за молитву, желим да видим како ће мој живот реаговати на молитву, када молитвом Господа усмерим ка себи. Желим да молитвом усмерим свој живот по Светом Писму: да бриге и проблеме препустимо Господу.
Уместо непотребног тражења решења, помолио сам се својим речима, кратко, јасно, не превише ни гласно, само једноставно, онако како то знам, на српском, без призвука црквенословенског, грчког, арамејског. Питао сам се да ли ће ме Свемогући Бог чути? Уосталом, зашто би чуо духовника, а не би чуо мене? Није ни духовник безгрешан. Верујем да ће Богу бити драго да ме чује, да чује грешника. Молио сам се у храму током бденија, управљајући своје мисли у правцу молитве. Првог дана сам се молио на бденију, затим сам дошао и друго вече, па онда и треће вечери. Била је то моја једноставна молитва, молио сам Бога за опроштај. Свесно нисам молио ни за шта друго, следио сам Свето Писмо које каже да Христос зна шта је мени потребно. Након молитве нисам очекивао никакву реакцију, нисам ни помишљао на плодове молитве. Трајала је моја молитва три дана, а онда сам стао. Требао сам да одморим. Следеће вече, сео сам уморан на кревет и осетио топлину у срцу која ме усмеравала даље ка молитви. Била је јака жеља за молитвом, као да на свету ништа није било важније за мене од молитве. Да пропустим Господа у срж свога срца. Кроз молитву желео сам Господа у своме срцу. Хтео сам беспочетног Бога угостити у своме срцу. Од умора сам заспао, али на кратко. Пробудила ме жеља за филмом, ретко када ми филмови стигну на репертоар, али то вече имао сам јаку жељу да га погледам. После краћег сна, срце ме одједном позвало на филм. Између филма и јаке жеље за молитвом, хтео сам да одаберем оба на начин да прво одгледам филм, па ћу касније да досегнем висине и радост молитве о којој говори Свето Писмо.
Са молитвом се догодило неочекивано: током филма се у моје срце уселила Световна тајна, и од тада у срцу није више било места за Христа којег сам у молитви призивао к себи. Срце у којем сам хтео да доживим надприродне духовне тајне, је подлегло искушењу и пало је у њега. Могао сам да се молим, могао сам доживети снагу властите молитве, но нисам могао на крају да пређем последњу степеницу пред духовну награду. Награда за моју молитву је искушење са којим се нисам могао изборити, за које нисам имао довољно духовне снаге. Искушење је последна степеница која није дозволила мом слабашном срцу да доживи награду. Бог воли да чује молитве грешника, али недовољно сам припремљен да доживим награду која долази са искушењима. Чуо је Господ моју молитву. Чуо је и услишио је, али ја нисам био спреман за дарове. Искушење је скоро увек јаче од мене. Неопрезно окрећем леђа Богу и настављам пут ка искушењима.
Није Бог далеко од моје молитве, Он ослушкује моје срце, чује моје молитве, шаље ми одговор на молитве, али свесно му окрећем леђа и неопрезно прихватам искушење. Све док ћу лежати у духовном неискуству, једино могуће молитвено залагање биће молитвено залагање искусног духовника кога не желим оптерећивати мојим животним подухватима. Овај молитвени подухват је ионако требао да послужи процењивању личне духовне снаге.
Могао бих молити за мир, могао бих молити за ближње, могао бих молити за свог духовног оца, могао бих молити за сиромашне и гладне, али нема много користи од молитве онога који попушта пред искушењима. Као појединац сам слаб, али као део заједнице у храму током молитве могу бити довољно јак да достигнем заједно са свима плод заједничке молитве. Чини ми се да су молитвена бденија у храму током Великог Поста идеални тренуци да угодимо Господу за потребу мира у животима сваког од нас који припадамо овој нашој сићушној световној заједници.
Ненад Бадовинац,
Март, 2015.