>

crkva u Kućancima – rodnom mestu patrijarha Pavla
Kiša, na putu iz Beograda kroz Slavoniju za manastir Lepavinu. Kako bih ulepšao putovanje odlučio sam da posetim maleno mesto Kućanci, koje se nalazi u slavonskom kraju. Tu, u srcu Slavonije, rodio se sada blaženopočivši patrijarh srpski Pavle. Nisam putovao sam, sa mnom je bio brat Stefan, mladi učenik prvog razreda bogoslovske škole u Srbinju (BiH). Njegov cilj je bio zagrljaj oca Gavrila u manastiru Lepavini, gde će boraviti nekoliko dana. Putovanje nije kratko, da bismo došli do Lepavine moramo da pređemo celu Slavoniju.  
Kada smo napokon stigli vijugavim slavonskim cestama u centar Kućanaca, s nama je stiglo i malo sunčane vedrine.  Kiša je stala. Imali smo tako sreću da možemo malo bolje pogledati crkvu Svetog Petra i Pavla, koja se nalazi u samom centru sela. Zapravo, videti se može samo pola crkve. Druge polovine nema, nakon što je crkva u vreme rata bila minirana i srušena. Komadi crkvenog zdanja bili su razbacani po celom selu. Oltar ove svetinje je potpuno otvoren, a u njemu se i dalje vidi sveti presto i jedan svećnjak sa svećom. Zamislili smo da se ispred oltara nalazi ikonostas, pa smo se tu prekrstili i poklonili. Nismo, kao nedostojni, ušli u oltarno mesto i približili se svetom prestolu. Sunca je bilo sve više, a mi smo napustili ovo tiho i sveto mesto tražeći rodnu kuću patrijarha Pavla. 
Nismo znali gde se nalazi kuća, pa smo se zaustavili da zatražimo pomoć od jedne bakice i gospodina koji su stajali i razgovarali. Približio nam se gospodin i na naše pitanje o Patrijarhovoj rodnoj kući rekao je: “Evo, ova žena je Srpkinja, pitaj nju”. Selo nije veliko, trećina stanovnika su Srbi povratnici. S obzirom na prizor sasvim razrušene crkve, verovatno im za vreme rata nije bilo lako. Baka nam je objasnila gde je Patrijarhova kuća, a na kraju nam je i gospodin pomogao uputivši nas kako da kasnije pronađemo put prema Slatini. Zaželeli smo im da u hrišćanskoj ljubavi čuvaju jedan drugog. Rekli su da hoće. Imali smo utisak kao da se među njima osećalo neko zadovoljstvo zato što su zajedno. Mi smo otišli do kućnog broja 112, na kome se nalazi jedan deo novije kuće patrijarha Pavla. Kuća je obnovljena i lepo sređena, ali u njoj nije bilo nikoga, osim što je dvorište čuvao veliki pas. Po njegovom držanju čini se da bi nas bez problema pustio u dvorište, ali nama je bilo dovoljno da snimimo nekoliko fotografija i da ga zatim lepo pozdravimo. Pošli smo dalje prema Slatini i prema manastiru Lepavini. 
zapustena crkva u Kapelni
Vozili smo se kroz ravnu Slavoniju, kroz mala, sporedna sela, kroz guste šume ove velike ravnice, kako bismo negde izašli na slavonsku magistralu. Tako smo se našli i u seocetu koje se zove Kapelna. Eto, na razdaljini od 15 km  još jedna pravoslavna crkva. Izgledala je čitava, neoštećena, no napuštena. Konak crkve je opustošen. Parkirao sam automobil u crkvenom dvorištu. Brat Stefan je, videvši da su crkvena vrata otvorena, pomislio da je već počelo bogosluženje. Požurivao me je da što pre uđemo. Ipak, vladala je samo tišina. Niko se od ljudi nije mogao videti. U obasjanju zalazećeg sunca, polako smo ušli u crkvu. Unutra samo ikone i ikonostas. Glavna, centralna ikona je posvećena Svetoj Trojici. Celivali smo ikone i pomolili se Gospodu,  tako da se unutra malo začulo i “Oče naš”. Dok sam slikao ikonostas, sunce ga je obasjavalo kroz prozore crkve svojim toplim i svetlim zrakama.
  
Od meštanke u selu smo čuli da je već neko vreme crkva tako otvorena i da nema nikoga, no da će se možda na Božić u njoj služiti. Eto, možda će umesto nas nedostojnih mirjana na praznik Roždestva Hristova sveštenik otpevati “Oče naš” pred lepim ikonostasom crkve Svete Trojice. 
krst na crkvi
Nakon dva i po sata vožnje bili smo u Lepavini, u sasvim drugom delu Hrvatske. Ulazeći u svetu kotlinu, prekrstili smo se kad se pred nama uzdigao visoki toranj manastirske crkve.  Na Slavoniju, koju smo tek napustili, odmah nas je podsetio auto sa slavonskim tablicama parkiran ispred kapije. Čovek bi pomislio kakva slučajnost, a onda sam video da je to došao moj poznanik, brat Radovan, kojeg sam upoznao u Lepavini pre tri godine. U razgovoru sam kasnije saznao da su on i njegov otac kršteni baš u crkvi Svete Trojice u Kapelni, u tom malom slavonskom selu iz kojeg smo brat Stefan i ja upravo došli.
Od kišovitog Beograda, sunce se pojavilo tek pri ulazu u Slavoniju i od tada nas je pratilo – preko razrušene crkve i rodne kuće patrijarha Pavla i nepregledne slavonske šume – sve do crkve Svete Trojice. U njoj smo se ispred ikonostasa mogli pomoliti istinskom Suncu Pravde. Onaj drugi ikonostas, iz srušene crkve u Kućancima, sada pripada delu iskorenjenog pravoslavlja široke Slavonije.
Nenad Badovinac
Decembar, 2009.
Поделите са пријатељима...