Аутор текста на врху лепавинског торња
После Свете Литургије у манастиру Лепавина сусрећем се са многима са којима размењујем лична исксутва. Искуства која нам дају подстрек да се трудимо око личног духовног узрастања. Одмах после Свете Литургије отишао сам на манастирско гробље и сео поред гроба мог упокојеног духовног оца, архимандрита Гаврила Вучковића. У личној молитви обратио сам се Господу за упокојење душе оца Гаврила. Пришао ми је у том тренутку Оливер Милошевић, иначе добар познавалац савремених комуникационих технологија. Оливер ми се поверио да често размишља о својим животним проблемима, и да се недавно, управо овде, поред гроба, обратио оцу Гаврилу за помоћ при решавању проблема и отац му је у томе помогао.
Оливер и Ненад
Снимили смо том приликом видео прилог, разговор од три минуте у којем смо разговарали о Оливеровом искуству у којем се за помоћ око личних проблема обратио оцу Гаврилу. Након снимања заједно смо отишли до летњиковца где смо се послужили кафом. Срео сам и тада упознао људе који су итекако били заинтересовани за дружење и разговор у лепавинској оази. Све нас заједно прожима заједничка нит, а то је жеља да недељно поподне проведемо у духовној оази манастира Лепавине.
Николина и Ненад
По доласку у трпезарију, Николина ме понудила са кафом и том приликом замолили смо оца Василија да нам се придружи у разговору. Имали смо жељу да нешто чујемо о животу у манастиру Лепавини. Николина је одрасла на селу, тако да су њих двоје били добри саговорници на тему: живот на селу, а ја сам слушао и упоређивао живот на селу са животом којег живим у граду.
Касније у разговору упознао сам Бориса који је ових дана са сестром и мајком допутовао из Чешке. Случајно смо се упознали и тада сели за сто за којим смо наставили разговор. Било ми је интересантно када је његова сестра Весна причала о свом искуству дежа ву “већ виђеног”. Причала је како се њој та појава често манифестује и да јој се то и данас догодило када је брат возећи ауто криво скренуо и промашио пут за манастир Лепавину. Весна је осетила дежа ву, и рекла да треба да “овде” скрену. Тако их је њена дежа ву визија усмерила на прави пут према манастиру Лепавина.
Борис, Ненад и Весна у летњиковцу манастира Лепавине.
После лепавинског ручка и поподневне кафе, Милош, Борис и ја смо се попели по скели на врх лепавинског торња, до самог крова лепавинског храма. Ту до самог врха где је крст који је мало искреивљен. Умало ми се пружила прилика да га исправим. На врху смо снимили неколико фотографија за успомену и кратко се задржали у пределу где голубови раде своја гнезда. Потребно је повремено попети се на врх, јер тада човек има шири поглед на своје животне путеве и верујем да може са врха лакше да се одлучи за смер којим жели да крене. Спустили смо се доле, међутим, силазак је био компликованији од пењања. Након вечерње службе у храму, присуствовали смо послужењу вечером.
У касним поподневним сатима поздравио сам се са драгим људима које сам данас упознао овде, у манастиру Лепавини. С обзиром да њих има јако пуно, ни сам не знам одакле све, увек кажем да ми заједно чинимо велику лепавинску породицу.
Ненад Бадовинац,
Август, 2018.