Рестаурација зидног сликарства у манастиру Грачаница, 2018.
Косово и Метохију смо обилазили кретајући се по целом територију. У који год смер да смо кренули, увек би се кретали ка истом циљу, ка богатом културном и духовном наслеђу наших предака. Тог дана смо од Косовске Митровице ишли право у срце духовног и ктиторског наслеђа нашег Краља Милутина. Он као и остали средњовековни манастирски ктитори, градећи своје задужбине на Косову и Метохији, оставили су нам припремљене животне путеве којима можемо да се крећемо. Уткали су у те путеве духовно и културно наслеђе наменивши за нас све оно што ће ојачати наш дух на путу спасења. Својим примером оставили су нам и завет да и ми за добробит наших потомака треба да изградимо свет који ће бити достојанствено место за живот. Уместо да тумачимо њихове поруке и да се крећемо тим, добро утабаним стазама, ми их лако заборављамо. Како нам се то не би догодило, наше Косовске претке који су се непрестано напајали благодаћу Свете Косовске земље, не смемо заборавити. С тога сам дошао у посету Косовским светињама, да овде оживим свој дух, дух који живи савременим животом и који тешко проналази слободно време за духовну борбу.
Аутор текста са професорима са Архитектонског факултета са више универзитета у Србији и другим земљама.
У посету манастиру Грачаници сам дошао са групом професора са Архитектонског факултета, и то са доц. др Невеном Новаковић и доц. др Дијаном Симоновић са Универзитета у Бањалуци, затим са проф. др Наташом Ћуковић-Игњатовић са Универзитета у Београду и са доц. др Сајом Косановић и доц. др Небојшом Гаџићем са Универзитета у Косовској Митровици. Заједно и са проф. др Светиславом Поповићем деканом Архитектонског факултета Универзитета Црне Горе и Александаром Ашанином из Подгорице. Заједно са гостима из Италије, Немачке, Холандије, Шкотске и Словеније и мојим дугогодишњим пријатењем, Стаменком Мијатовићем који је успео да ме потакне да кренем на ово путовање.
Када смо дошли у Грачаницу, наишли смо на рестаурацијске радове. Већ неколико месеци тим стручњака из Републичког завода за рестаурацију и једне приватне фирме, овде раде на врло важним и захтевним рестаурационим пословима. Када сам ушао у храм, приметио сам да се у њему одиграва снажна и интересантна игра коју играју духовне силе. Уз корачање поред духовних лепота, физичку лепоту овог Светог бисера нисам могао занемарити. Наиме, фреске које су пре само неколико месеци биле бледе и тамне због утицаја многих векова, данас блистају у сјају захваљујући људима попут Зорице из Шапца коју сам овде упознао. Зорица је професионални рестауратор фрески која са својим тимом рестауратора освежава ове вишевековне фреске, уграђујући у њих светлост и нове боје. Гледајући неизмеран Зоричин труд, покушао сам да схватим колико њен вишемесечни рад и живот уз фреске може да украси њену личност и духовност. Она је по цео дан уз фреске, неколико месеци, по цео дан она гледа фреске, и истовремено, што је за њу још лепше, да фреске гледају њу. Освећени ликови на фрескама оживљавају њене руке и њен ум. Не желећи да је деконцентришем у њеном важном послу, поздравио сам се са Зорицом желећи јој да са што бољим светлом освежи унутрашњост храма духом прошлих векова. Њен рад доприноси идеји наших светих предака да путем фресака оставе важне поруке за нас, и за будуће генерације. Препознали су они могућност да путем фресака и осталих културних и духовних блага пошаљу нам важне поруке. Поруке које нас приближавају Православном путу, и које нас из садашњости одводе у вечност.
Ненад Бадовинац,
Септембар, 2018.