Пећка Патријаршија, Пећ.
Рано ујутро, одмах после доручка, из хотела у Косовској Митровици, Стаменко и ја смо кренули у Пећ, град који се налази у подножју планинског ланца Проклетија. Полако смо возили, стрепећи путем од могућих косовских патрола и контрола, изненадних испада, или не дај Боже неких сличних неугодности. Међутим, схватили смо да нашем страху придоноси медијски утицај који често диже тензију међу људима. Уосталом, кога брига за двојцу авантуриста који су дошли да трагају за православним духовним искуством. Како смо се приближавали Пећи, приближавали смо се и планинском ланцу Проклетија. Имао сам план да се попнем првих неколико стотина метара уз ову планину. Међутим моје кретање, искуство и сусрети које сам имао са овом Светом земљом, о ничему нисам ја одлучивао. До мене је било само толико да одлучим да дођем овде.
Када смо стигли у Пећ, стали смо у кафић где смо попили јутарњу кафу. Тамо сам у краћем разговору упознао конобара који се звао Арт. Његово име на албанском језику, исто као и на енглеском значи уметност. Он није разумео српски, па сам његовом шефу рекао да желимо пити кафу. Попуштао ме привремени страх и нелагодност боравка у овом крају. Убрзо сам се осећао као да седим у неком београдском или загребачком кафићу, или у кафићу у Бечу, али са једном великом разликом. Наиме, ни у једном од ових набројаних градова, нигде не бих могао да уз јутарњу кафу доживим призор уметничких дела Божијег стварања као што је то овде. Конобар Арт, подсетио ме на уметност у сваком смислу. На то да је сав овај крај само део Божије промисли о посебном уметничком украшавању. Ту је и непроцењива ризница уметности и благодати, Пећка Патријаршија која представља средиште духовности нашег православног народа. Овде не живе Срби и чини ми се да смо тог дана нас двојица били једина Срби у Пећи, али то није тада било важно. Сви људи, без обзира на вероисповест и националну припадност упијају духовну благодат када посете ову свету земљу. Знам да Косово има много замршену политичку ситауцију, али увек ме глава заболи кад покушам да схватим зашто људи не желе да се потруде да живе заједно.
Без обзира на све, срећан сам, јер имам могућност да посетим Косово и Метохију као духовно Православно наслеђе које су ми оставили моји преци, да осетим Косово и тако да оживим себе у свету у којем се живот не цени довољно. Након упознавања Пећи, проласка кроз центар града, наишли смо на православно гробље. Прекрстили смо се и тако одали помен покојнима. Касније смо се попели на обронке Проклетија до терасе једног ресторана одакле смо доживели поглед на град. Са једне стране био нам је цео град као на длану, а са друге стране планина чији се врх није видео, јер су га сакрили облаци. Касније смо се спустили у град. Када смо ушли у један ресторан само што смо сели да једемо, нестало је струје. Тај део града био је без струје. Нестанак струје је овде честа појава, али мрак нас није суздржавао да не завршимо вечеру.
Изнад града Пећ – са Ардијаном, нашим домаћином у Пећи.
Током дана из Пећи отишли смо у Ђаковицу у хотел у којем сам имао прилику да се упознам са туристичким пројектом израде бициклистичких стаза које ће преко Проклетија повезивати Косово и Албанију. Током следеће посете планирам да кренем овом рутом. Међутим потрудићу се да мало променим руту ка духовном карактеру и то тако да полазна тачка буде у Пећкој Патријаршији одакле има око 30 км возилом и још сат и по пешице до праве природне уметности, до језера и пашњака високо у планини. Након вожње Косовско-метохијским пределом, стигли смо до те полазне тачке, стигли смо у Светињу првих Српских патријараха, у храм са три цркве, три олтара, у велику Пећку Патријаршију. Тек тамо сам наишао на чудесна уметничка дела, која су помало скривена и чудесно невидљива, јер налазе се у тамним просторијама до које сунчано светло слабо долази. У првом делу храма целивао сам Чудотворну икону Пећке Богородице и помолио се за Косово и Метохију. У другом делу храма целивао сам кивоте првих Српских Патријараха којима је ово свето место, место вечног земног почивалишта, и то још од 14. века, а у трећем храму, посветио сам време себи и слушањи откуцаја властитог срца које захтева моју непрекидну бригу и пажњу. Без довољне бриге према властитом срцу никада нећемо имао могућност да доживимо срца наших ближњих, која често куцају за нас.
Гледао сам фреске и дивио се пре свега жељи народа давних времена, да за своја будућа покољења и будуће генерације оставе ово непроцењиву уметничко наслеђе. Осим фресака у свом уметничком сјају, овде се налази и Чуварка Пећке Патријаршије, Чудотворна икона Лепавинска која је благоизволела да овде наће своје место, и да својим присуством оплемени духовну уметност ризнице Православне духовности, нашу Пећку Патријаршију.
Ненад Бадовинац,
Септембар, 2018.