Света Причест у манастиру Мала Ремета

Потреба за Богом јавља се још у детињству. Међутим, како дете одраста, тако долази до изражаја родитељска “брига” којом родитељи од детета одузимају потребу за Богом. На тај начин до основне школе дете потпуно изгуби потребу контакта са Богом. Тек када одрасте, када доживи необјашњиве животне појаве, тада младић или девојка, крене у потрагу, тражи скривене одговоре о себи и свом животу. Тражи Бога. Тражи одговоре: Шта је живот, од куда долазимо, куда одлазимо… Деци и младим људима родитељи често ускраћује могућност да још у детињству открију Бога и да уз Њега одрастају.

У новом истраживању, окренуо сам се посебно занимљивој теми, односу човека према Богу. Имао сам недавно прилику да посетим манастир Малу Ремету. То је један од мноштва фрушкогорских манастира. Овај пут нисам био иницијатор путовања, већ гост једне занимљиве београдске парохије која често одлази у манастир Малу Ремету на недељну Свету Литургију. Увек ми је лакше истраживати када се налазим у друштву домаћина, јер они у правилу увек боље познају домаћи терен. Кренули смо рано ујутро возечи се познатим путем, који се касније претворио у изгубљене стазе. Возач је погрешио скретање, тако да смо се убрзо нашли на слепом путу. Поприлично дуго је трајао повратак. Подсетило ме то на путовање према Божијем загрљају. Довољан је само један криви корак, или криво скретање па да човек изгуби, свој вредан контак са Богом. Врло лако човек у тренутку властите изгубљености прекине своје односе са Богом и затрпа све познате путеве које воде у Његов загрљај. Ипак, вратили смо се на исправан пут и тако исправили промашено скретање за манастир Малу Ремету. У повратку смо се прикључили ауту који је ишао такође за Малу Ремету. Ускоро смо схватили да је то свештеников ауто. Ето, макар смо пронашли начин како сигурно доћи на одредиште – Манастир Малу Ремету. Манастир Мала Ремета је посвећен Покрову Пресвете Богородице. Доиста је мали манастир, тачно онако како му само име говори. У склопу њега је мала црква коју окружује неколико малих стамбених зграда. У њима живе двије калуђерице: игуманија и монахиња. О настанку и подизању овог манастира се веома мало зна. За оснивача манастира спомиње се Сремски краљ, Драгутин Немањић. Наводно манастир потиће из 14. века. Међутим, остаје чињеница и поуздани писати списи у којима се манастир Мала Ремета спомиње први пут тек 1546. године, под именом Реметица. Историју наших старих, древних манастира је тешко открити, али биће ми довољно ако успем да доживим светињу и упознам се са духовним благодатима које овај манастир скрива у свом загрљају.

После Свете Литургије изашао сам из цркве на сунчано двориште. Са моје десне стране приметио сам човека у колицима с којим је разговарала једна од манастирских монахиња. Обратила се инвалиду који је имао запаљену цигарету у устима. Дозволила му је пуштење, напоменивши му муку коју има самим тим што му је живот непрестано везан за инвалидска колица. Био је то разговор сличан мајчином разговору са дететом, разговором пуним пажње и брижности према сину. Монахиња као да има много такве “деце”, о којима брине. Деци то даје снаге, потребну љубав од које живе. Безусловна љубав коју је монахиња показала према човеку у колицима, исказана је у кратком разговору на начин да је човек осећао себе као део једне велике заједнице која га прима себи управо онаког какав јесте. Окупили смо око дворишне клупе, јер је тамо било послужење за све присутне. Приметио сам како је благослов манастира Мала Ремета наградила нашу групу верника једним посебно истанчаним смислом за заједницу, са доданом потребом искреног односа једног према другима. Мене који сам овде први пут, који сам као део њихове групе, примили су као да сам њихов стални члан, нисам се осећао као гост, већ као део њихове парохије.

Родитељи су у посету храму долазили са децом, тако да је манастирско двориште попуњавао велики број деце. Сви су имали своју потребу за заједницом. Деца су имала главну улогу у буђењу свести родитеља. Њихова непрестана, цело-поподневна игра по дворишту цркве, непрестано је привлачила нашу пажњу ка њих. Раскош радости коју су нам приредила деца био је идентичан радости која се могу видети у великим градским спортским парковима и стадионима где се млади окупљају за време спортских манифестација. Њихове непрекидне игре, са посебним стилом, орасположили су све присутне, пробудивши притом код родитеља нове односе према Богу и деци. Родитељи су накратко заборавили своје свакодневне бриге и проблеме, и том приликом се препустили чарима дечјег духа који је испуњавао двориште манастира Мала Ремета.

Тешко је истраживати однос човека према Богу. Тешко је прочитати људске тежње, њихове мисли, или потребе. Немогу да проникнем у људску машту, али је тог дана на њиховом лицу била јасно видљива њихова потреба доласка на Свету Литургију. У манастиру Малу Ремету тог дана је Бог погледао сваког од нас, а то је било довољно да схватимо да нисмо остављени у свету реалности, већ да нас је Бог позвао у безбрижан свет маште и тако покушао саградити нове чвршће односе са нама. Родитељи су пратили децу, гледајући их како са нестрпљењем сваку своју секунду испуњавају игром и међусобним дружењем. Од родитеља се тада није очекивало да се играју са децом, већ само да науче бити у манастирском безбрижном загрљају. Црква је тог поподнева била прибежиште, средиште безбрижности која је родитеље пренашала далеко од брига у безбрижност.

у друштву једне београдске парохије приликом посете манастиру Мала Ремета

Тешко су се родитељи, верници прилагодили том новонасталом окружењу. Били су збуњени, неспретни, неприродни. Били су удаљени од Бога. Пуно смо могли научити од деце која су нам била као смернице. Путеводитељи према Господу. Овај доживаљај властите несигурности мотивисаће родитеље да убудуће препусте децу Богу. Надам се да ће родитељи да науче да уместо неприродне забране “дружења” са Богом, препусте своју децу своме Створитељу. Скривена је та од родитеља природна појава, која говори да деца од малена осете Божију љубав. Она је главни разлог због којег деца када одрасту постају главни животни благослов за родитеље, јер су они највреднији Божији дар људима.

Ненад Бадовинац,
Септембар 2013.

Link za Galerija fotografija

Поделите са пријатељима...