Манастир Бездин , Румунија
Мисија ме повела из Београда у град Арад, у западни део Румуније. Након два сата вожње од граничног прелаза стигао сам у мени непознати град Арад у ком сам се састао са својим друговима. Након неколико дана кренули смо заједно у посету Српском православном манастиру Бездин. У манастиру нас је дочекао отац Емилијан који нас је повео у храм у којем се налазе нетрулежне мошти Светог Кирила. Након обиласка храма и краћег упознавања са његовом историјом, повео нас је у конаке, где сам видео мноштво тужно напуштених ходника, готово прокишњеле и необновљене већ дуже време.
Верници ретко посећују овај храм, јер не налазе у њему удобност свакодневнице световног живота. Нама није сметао напуштен амбијент, већ смо му се приближили као да желимо да га обновимо. Прекорачили смо манастирски праг, заобишли све предрасуде и ушли у овај од верника заборављени Свети храм. Са мном су били Тибор, његова породица и Немања, који је одлучио да баш овде прими Свету Тајну Крштења. Прошли смо многобројним манастирским ходницима и стигли до мале капеле која се налази на источној страни овог великог комплекса. У то време отац Емилијан је припремио све потребно за Свету Тајну Крштења. Далеко од промета, буке, градске гужве кроз Свету Тајну, Немања се поново родио, овај пут као Хришћанин. За време обреда Свете Тајне, много смо фотографисали, а слике које сам касније прегледавао биле су украшене чудесним светлосним нијансама. Занемео сам када сам их прегледао, јер су доказивале да нисмо били сами у овом напуштеном и од људи заборављеном амбијенту. Након обреда крштења у манастирској капелици, део екипе су са настојатељем манастира Јеромонахом Емилијаном решили административни део посла, испунили су Крсни лист, а ја сам искористио прилику да још једном уђем у велику, главну цркву која се налази у дворишту комплекса. Целивао сам мошти светог Кирила. У цркви сам запазио једног човека, стајао је испред кивота. Молио се када сам дошао, а после смо причали: да он често долази да се моли Светом Кирилу и да поред кивота са светим моштима остаје дужи део дана. Поред његовог, моје поклоњење светим моштима било је само формалност. Његова непрекидна молитва, означавала је суштину православља. Пратио сам његову молитву, био је то отворени разговор са светитељем. Светитељ га је слушао и причао му. Када сам се поклонио Светим моштима у том тренутку манастирска пустош исчезла је из мог окружења. Мојој околини се прикључила димензија вечности. Фреске са зидова напуштеног храма биле су препуне живих светитеља. Као на узвишеној планини, налазила се моја душа. Тамо одакле јој је поглед доступан ка свим морима, океанима и земаљским лепотама. Спустивши главу према кивоту, гледао сам према небеским висинама пред којима се налазе доступне све небеске звезде. Тешко је разумети друге димензије које су нашим чулима много далеко, али када друге димензије дођу к нама, тада нас поведу на бесконачна путовања на којима упознајемо своју ништавност у овом краткотрајном животу.
Боравак у далеком манастиру Бездин који је окружен напуштеним пејзажима, надомак празних манастирских конака у једном тренутку се претворио у сусрет са Светим моштима на небу прослављеног светитеља. Из њих је извирао непрекидан огањ топлине. Свети Кирил из свог кивота, на посебан начин уништава пустош овог места, али и пустош наших живота који је израњаван многобројним животним ранама. Велики и историјом богат манастир Бездин, пуст на први поглед, пробудио је неизмерну количину небеских призора, јер као да је анђеоски додир Неба био са нама. Нисмо били сами у манастиру, јер изнад њега бди много анђела који су се спустили у наш ограничен пејсаж да бар на трен униште пустош нашег живота. Оставили су нам доказ да се вера у Бога никада не може видети споља, на фасадама остарелих, и опустошених манастира као и на лицима “преподобних” људи у свету. Вера у Бога је оно унутрашње, коју сваки човек има у себи. Ако човек пронађе током живота веру у Бога, тада му овај свет постаје тесан и мали. Тада живот добија нове димензије које обогаћују унутрашњост човека. Након што смо напустили манастир Бездин из даљине се примећује да је доста нарушен и необновљен. Можда неће издржати у оваквом стању још дуго. Тешко и човек у свету да може да издржи, ако што пре не обнови своју веру у Бога, јер лако може да пропадне и нестане са Земље. Земљу Бог није наменио неверницима и безбожницима, зато се од свих нас очекује да поверујемо и тако наследимо оно што нам је Небески Отац даровао.
Ненад Бадовинац,
Фебруар, 2015.