Манастир Свете Тројице, који се налази на планини Овчар, рекао бих стално да је у хладовини. Велика стабла борове шуме, штите манастирски храм и тишину. Као да им је важно да сачувају у згрљају сву тишину овог манастира који је настао у 15.веку, а неки извори говоре да потиче чак из 13.века. Овај манастир је кроз своју историју много пута био порушен, али и обнављан, настрадао је од земљотреса. Данас је овде да би служио народу као место молитве, а монасима који овде живе, да би служио као место и молитве и место живота. Свако место које може да послужи као место молитве, изражава се као светлост људима украшава пут према Оцу Небеском. Монасима је то место на којем им се указује Господ са Својом Животном Светлошћу. Замислите како сам се осећао на таквом месту, међу људима који имају искрен однос према Богу. Место молитве увек је добро сачувати подаље од света. Свет својим напорним ужурбани корацима бори са да преживљава, а овде као да је изобиље живота. Духовници кажу да се суштина живота налази дубоко у нама, да је све у нама, и проблеми и решење проблема да је у нама.
Отворио сам манастирска врата. Ушао сам. Желео сам видети и упознати. Са друге стране капије угледао сам велелепни храм посвећен Светој Тројици. Тишина. Један монах изишао је из конака и кренуо према другом конаку, али када је видео мене, усмерио се ка мени. Био је то отац Варнава, игуман манастира. Замолио сам га да ми покаже храм. Ушли смо у храм. Отац Варнава је стао поред мене, пришао сам средишњој икони да је целивам. Тамо је стајала икона Свете Тројице, целивао сам је као и многе друге иконе до сада, онако слабим отиском усана на стаклу и то при дну иконе. Било ми је нејасно зашто ме отац Варнава упозорио да се икона целива при њеном дну. Доиста сам тако и урадио, а он је грубим тоном то неколико пута поновио. Зашто грубим? Потврдио сам његову мисао и он је почео да се моли наглас: “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног”. Отишао сам до друге иконе да и њу целивам. Коментарисали смо иконе, а он је после краћег разговора поново изговорио Исусову молитву. Храм је место молитве, место где човек уноси молитву Богу. Молитвом хранимо наш карактер са љубављу према Светој Тројици. Није било потребно да причам са монахом о Богу. Овде је све јасно. У храму нам Он на многе начине показује значење те речи. Цео живот можемо да учимо о љубави и да је у животу примењујемо са коначним циљем да упознамо нашег Творца, Небеског Оца. Да не би отишли из овога света у мраку и незнању, Небески Отац нам даје људе да живећи у заједници са њима сазнамо о љубави.
“Господе Исусе Христе помилуј ме грешног”, опет је поновио стари монах. Стајали смо и даље у цркви. Нисмо се удаљавали од средишње иконе Свете Тројице. Монах који је стајао поред мене цео свој живот усмерио је Богу. Он живи у покајању и са чежњом да упозна Небеског Оца. Свега свог што има, монах се одрекао, знајући да ће му Господ подарити потребну животну љубави. То је уосталом једини разлог постојања због којег сваки човек живи и свет постоји. Бог нам је дао много времен, цео живот. Цео живот нам је дао времена да научимо да волимо, истински, онако како је то иконописац изобразио на икони Свете Тројице поред које смо стајали отац Варнава и ја. Није прошла цела минута, а отац Варнава је поново изговорио Исусову молитву. Ако Небески Отац све у мом животу уређује са намером да ме научи да волим, онда је и оца Варнаву управо сада послао да буде део моје животне слагалице. Цело време у храму нас је пратила тишина у којој је моје срце зажелело нешто ново, неки нови животни корак.
У паузи између изненадних тренутака молитве и разговора са мном, отац Варнава ме позвао на послужење. Заједно смо ушли у конак и рекао ми је где да седнем. Из друге просторије дошла је стара монахиња, спремала је вечеру. Монахиња ме поздравила са осмехом и радошћу, видело се на изразу њеног лица да јој је драго што ме отац позвао. Монахиња је за мене из фрижидера извадила послужење. Скухала је кафу и села је са нама за сто. Био сам странац овде, али су ме примили као да ме познају дуго времена. Никада ме нису видели, нити ја њих, а осећао сам се поред њих као поред својих родитеља, поред своје браће и сестара. Чинило ми се да смо сви део исте породице. Пио сам полако кафу, слушао њих и причао о себи.
Хтео сам да са оцем Варнавом поделим послужење са којим ме мати понудила, но мати каже да он касније једе. Није још увек време његове вечере. Ускоро ће за њега бити вечера. Причали су ми да народ овде не долази често. Можда је разлог томе, што је њихов манастир далеко од градских путева. Међутим, усамљеност нисам овде примећивао. Овде има много живота. Видим овде живот само у монасима, али они га виде и у околној природи, дрвећу, домаћим животињама који овде држе свој кутак, у цвећу којег овде има на хиљаде. Отац ми је дао благослов да направим неколико фотографија, а мати ме упутила да сликам цвеће. Ово је само делић онога што нам је Бог на Земљи оставио како би нам показао колико нас воли. Могли смо да живимо без цвећа, али Он је хтео да нам украси сваки наш корак по којем ходамо када смо на Земљи. Љубав је дар Божији, а сви они који посете овај манастир имам осећај постану Богом даровани.
И мати и отац су ме испратити из конака, очи су им блистале. Тумачили су ми о љубави без пуно речи. Возећи се касније до Београда нисам био сам у ауту. Били су у мислима са мном сви они које волим. У случају да се овом манастиру опет догоде катастрофе, рушења, земљотроеси, молитва монаха биће увек овде присутна и живот ће се брзо обновити.
Ненад Бадовинац,
Мај, 2017.
