Киоск у храму Манастира Ваведење
Посетио сам манастир Ваведење у Београду на дан великог празника, Покрова Пресвете Богородице. Чим сам се поклонио Светим иконама, докорачала је до мене мати Ана, старија монахиња која ме тада питала: “Ненаде, нема ко да продаје, а гужва се ствара, да ли би хтео да продајеш свеће у манастирској продавници?” Помало збуњен и многоструко изненађен рекао сам јој да ми то неће бити проблем. Сећам се да сам давно у манастиру Лепавини продавао свеће. Тамо је било теже послушање јер поклоници доносе више валута: еуро, динар, куна, босанска марка. Овде је пуно лакше, јер се користе само динари. Крећем са одушевљењем и нестрпљењем. Мати Ана је откључала продавницу и пустила ме да се снађем у интеријеру који се налази поред улазних врата храма. Осим свећа у продавници се могу купити многе књиге духовног карактера, тако да се верници могу упознати са духовном литературом. Икона Пресвете Богородице Лепавинске помагала ми је у мом послушању, јер је била одмах поред мене. Испод иконе пронашао сам дигитрон с којим сам се лакше сналазио приликом захтевнијих поруджбина. Током целе Свете Литургије био сам на овом послушању и тако продавајући свеће скупљао прилог за манастирско сестринство. Познато је да су раније монаси и монахиње живели у манастирима или пустињама искључиво од своје рукодеље. Они би израђивали и продавали бројанице, и на тај би начин прикупили приход од животне важности. Данас би то било недовољно. Приход од бројаница није довољан да би манастири преживели. Мати Ана је после Свете Литургије са осмехом на лицу докорачала до мене. Много ми се захвалила на помоћи коју сам јој учинио. Мати ме упутила да се послужим празничним гостопримством уз Славски колач који је био освештан на данашњи велики празник.
Касније поподне позвала ме мати Теодора. Много сам почаствован, јер на велики празник имам прилику бити у загрљају са Богородичиним Светим Ваведењским храмом. Мати ме замолила да јој помогнем око рачунара. После посла сам кренуо ка манастиру Ваведење. Излазећи из зграде пришао ми је један човек и представио се. Почео је да ми прича о свом тешком животу, причао је о сиромаштву у којем живи. Супруга треба да му се ускоро породи, а они заједно немају довољно новца за храну. Причао ми је о својим проблемима, а ја сам га цело време слушао. Чини ми се да није знао за данашњи велики празник: Покров Пресвете Богородице. Пружио сам му нешто новца, рекавши да је то за бебу када се роди. Много ми је захваљивао, док сам се ја радовао што ће се он и супруга радовати на данашњи велики празник.
Стигао сам у Ваведење пре почетка вечерњег бденија. У храму на бденију уз монахиње присуствовале су само две старије госпође. Мало коме су занимљива молитвена бденија која се у манастиру Ваведење, готово у средишту Београда служе свакодневно од 17 до 19 сати. Људи не знају, али када би познавали моћ молитвених бденија, не би се занимали за друге енергетске изворе, јер би овде пронашли сву потребну енергију живота. О духовној снази бденија тешко је писати, али и читати, јер би се читаоци читајући вишедимензионалне текстове могли лако изгубити у тој теми. Вечерња бденија су многима нејасна, јер се током службе читају текстови на црквенословенском језику. Но, важно је присуствовати и тако путовати заједно са Црквом. Када смо у Цркви, тада путујемо са њом. Путују подједнако и они који разумеју “језик” Цркве и они који га не разумеју. Црква све води ка спасењу душе, води нас ка загробном животу који нам је сваким даном све ближи. Препоручљиво је свима да у загробни живот путују заједно са Црквом, тим величанственим бродом који води ка спасењу.
Чекајући мати Теодору којој треба да помогнем око њеног рачунара, размишљао сам о идеји да је питам за дозволу да се и моја књига “Сусрети са Светим местима” продаје овде у манастиру Ваведење. Без много размишљања ми је рекла да понесем неколико примерака књига следећи пут у продавницу. Путописна религиозна литература пружиће младима инспирацију за истраживање духовног живота. Чим човек крене да путује у смеру тог истраживања, одмах се буди из дубоког сна, из успаваности живота. За почетак тог путовања може бити довољан један пламен који ће разгорити човечју душу и заинтересовати га за бесконачно путовање. Понекад је довољно само мало властитог одрицања за овако крупне животне промене које су човеку потребне. Можда би чак пламен свеће из продавнице манастира Ваведење био довољан принос за човечију душу, како би се она оснажила и припремила за животно путовање кроз Цркву, кроз коју се може истражити величанствена дубина оностраног духовног света.
Ненад Бадовинац,
Октобар, 2014.