>
(razgovor vođen putem Skajpa, 19. maja 2011.)
– Pomaže Bog, oče, blagoslovite!
– Bog blagoslovio. Kako je bilo na Svetoj Gori, jeste li bili u Burazerskoj keliji?
– Prvo se nikako nisam mogao dogovoriti sa Dušanom da odemo tamo… On je imao svoj plan, a ja sam hteo da vidim i tu keliju. Onda sam uspeo zadnjeg dana naći samo jedan sat slobodnog vremena da odem, tako da sam ja otišao sam, bez ostatka grupe. Krenuo sam pešice iz Kareje i stigao za 20 minuta. Ušao sam u dvorište kelije, gde nije bilo nikoga… Tamo nema gostiju.
– Šta, spavali su?
– Bilo je oko jedan sat popodne, nisu spavali. Ušao sam u dvorište i prišao do stare crkve, tamo je bio jedan monah, koji me nije hteo pustiti unutra.
– U to vreme oni nemaju odmor, tada su na poslušanjima.
– Pričao je grčki, a srpski nije razumeo…
– Što nisi pitao na engleskom?
– Čini mi se da nije znao ni engleski. Otišao sam i popeo se na neki balkon da malo fotografišem. Kada sam se vratio sa balkona, video sam jednog mlađeg monaha, pa sam mu prišao i predstavio se na srpskom. Nešto je razumeo, ali smo se ipak teže sporazumeli. Odveo me u gostoprimnicu i ponudio vodom i ratlukom.
– Izgleda da je taj stari monah još iz vremena dok sam ja bio kod njih…
– Starom monahu sam rekao da ste mi Vi duhovni otac. Spomenuo sam Vaše ime, da ste tu bili godinu dana, ali nije reagovao.
– Trebao bi sada imati oko 90 godina.
– Ne, ovaj ima oko 60-70 godina.
– Pa, na Svetoj Gori monasi uvek izgledaju mlađi…
– Zato sam mlađem monahu, onom koji me je ugostio, takođe rekao za Vas i dao mu ikonicu Bogorodice Lepavinske. On ju je prepoznao i rekao da zna za Bogorodicu Lepavinsku. I on je čuo za Lepavinu…
– … iako imaju i 100 godina.
– Verujem, samo do njih je teže doći da ih se vidi.
– Da nije to bio starac Kirilo?
– Nisu mi se predstavili, tako da ne znam imena.
– Nije dozvolio da se fotografiše?
– Ne, pitao sam za slikanje, ali mi je zabranio. Zato sam otišao malo dalje, na balkon, da napravim par fotografija. Onda sam ušao u crkvu, u staru crkvu, pošto sada ima i nova crkva.
– Na Svetoj Gori pojedini monasi veruju da će im, ako ih neko fotografiše, to oduzeti koju godinu.
– Tamo su me pitali odakle sam, ja sam rekao iz Srbije, pa su me malo začuđeno pogledali. Izgleda da im ne dolazi mnogo Srba u posetu, bez obzira što je to hilandarski metoh.
– Ko te za to pita, kad je kod njih strogo za goste…
– Verujem to što kažete za monahe, jer gde god smo došli, svugde su nam zabranili da slikamo monahe. Oni to ne vole, kažu da im fotografisanje remeti molitveni mir.
– Fotografisanje im oduzima duhovnu snagu…
– Nisam se tamo dugo zadržavao, jer sam se žurio nazad u Kareju, da stignem na autobus. Popio sam vodu i uzeo ratluk, pa otišao polako. Više nikog nisam sreo na dvorištu. Samo sam se prekrstio i izašao.
– Ipak, svetogorski monasi umeju da skeniraju, pa su sigurno procenili da niste baš bili produhovljeni, pogotovo ako su primetili da brat Dule ima one žute brkove od duvana. Još ako je negde u blizini zapalio koju cigaretu…
– Bilo mi je zanimljivo u Vatopedu, tamo ima jedan jedini grob unutar zidina manastira, grob od starca Josifa, koji se nalazi u porti manastira. Bila je subota, popodne, naiđem ja, a tamo jerođakon i još jedan monah vrše parastos isred groba. Nebi mi ništa bilo čudno, ali me iznenadilo kako su tada prolazili ostali monasi pored njih kao da se ne održava parastos, niko ništa ne reaguje, kao da je to svakodnevnica. Kod nas u crkvi ili po manastirima bi svi monasi došli na parastos, a tamo nikoga osim njih dvojice nije bilo. No pretpostavljam da je svako od ostalih monaha tada imao svoja poslušanja koja je obavljao. Da, oče, nismo ni malo bili duhovni, baš naprotiv. Stalno se nešto pričalo, smejalo… Utisak je skoro kao da smo bili na nekom turističkom izletu. A da vidite kako smo u Hilandaru prošli…
– Zato ste vi tako i prošli. Pretpostavio sam ja da je moralo nešto od toga biti.
– Dušan je stalno pušio, gde god smo stali, i stalno je mirisao na duvan. I tako kada smo izlazili iz hilandarske porte, idu prvo Dušan i par momaka napred, a ja par metara iza njih, i pričaju oni o tome kako će se sutradan pričestiti. Prođu oni pored nekog starog monaha, i pita on mene: “A ovi ispred tebe, jesu li postili za pričešće?” Kažem ja da smo postili u ponedeljak i utorak. A on: “Hmm, ovi napred baš i ne izgledaju tako”. Mislim ja u sebi, Dule mora da miriše na kilometar po duvanu, pa ga je ovaj starac odmah skenirao. U Vatopedu kad smo bili nije bilo slobodnih novih soba, pa su nas poslali u neke starije, kad ono baš pored sobe u kojoj je boravio ava Justin Popović. Spavali smo baš pored njegove sobe. Oni u Vatopedu ne otvaraju tu sobu za goste, imaju veliko poštovanje prema Avi! Onda smo bili kod oca Nikodima u isposnici Svetog Save u Kareji.
– Dobro da Dule nije negde u hodniku pušio, tek bi onda bilo veselje…
– Nije baš u hodniku, ali gde god je mogao vani, tu je i zapalio. Samo se dimi iz brkova…
– Da, o. Nikodim, i on je strog monah.
– Da, strog je. Mi kad smo stigli čitao je psalme, pa smo onda došli nakon par sati ponovo, tada je radio u vrtu. Otvorio nam je crkvicu da vidimo gde se Sveti Sava podvizavao. Oče, kako se zove onaj skit iza pirga kralja Milutina kod Hilandara? Sada ću nešto o tom mestu da Vam napišem. To je skit odmah na moru. Krenemo mi tamo i sretnemo o. Savu kako ide prema Hilandaru, pa nam on ostavi ključ od skita da možemo ući unutra.
– To je kelija sa crkvicom posvećena sv. Vasiliju.
– E da, upravo ta kelija!
– Mislim da su tu četiri monaha.
– Sada je samo jedan monah. Krenemo mi dalje sa velikim ključem i dođemo pred vrata, gurnemo ključ unutra, ali neće da se otključa. Neće i neće! Svi su pokušali, gurali ključ na sve moguće načine, ali neće. Primim ja ključ i prekrstim se, rekoh sada će da se otključa, ali nije ni onda htelo. Onda su oni i dalje pokušavali da otključaju, ali ništa. Prođe tako 15 minuta i stigne mi poruka na mobitel od Stamenka, piše u poruci: “Treba mi šifra za o. Gavrila”. Kada sam video poruku, pročitam ja “o. Gavrilo”, a oni viknu da su uspeli otključati. Naime, jedan monah koji je išao sa nama je znao put oko zidina, pa se popeo i otključao iznutra. Tako da smo uspeli ući… Gledamo mi kako je tamo sve lepo, I ja odem sa druge strane, nađem neku klupicu i sednem da se malo pomolim. Onda vidim da je prošlo već dosta vremena i hoću da se vratim, a ono oni mene zaključali i otišli.
– E, to je dobar znak.
– Kakav znak? Da nisam trebao da se molim na klupici?
– To što su te zaključali.
– Kakav je to znak?
– Kako bi se u miru pomolio da te nisu zaključali?
– Ne bih mogao, jer onda bi svi dolazili i prolazili pored klupice i ne bih bio sam!
klupica u Skitu Svetog Vasilija,
manastir Hilandar
– A kako su im vinogradi, čitava polja, a sada još i velika vinarija, to im predstoji da urade?
– Veliki vinogradi. Ima ih mnogo, a mnogo je i radnika koji rade.
– Kao nekakvo poljoprivredno dobro…
Poljoprivredno vinogradsko dobro i brdo Samarija
(brdo dobilo naziv po carici iz vremena pre Hrista)- Manastir Hilandar
(brdo dobilo naziv po carici iz vremena pre Hrista)- Manastir Hilandar
– A da vidite, oče, iskušenja… Jedan čovek je skoro propao kroz neku rupu u podu na vrhu pirga kralja Milutina, jedva je ostao živ. Drugi je slučajno obrisao sve fotografije na aparatu, treći zaboravio pasoš u Hilandaru a mi već otišli na brod. Četvrti zaboravio aparat u Vatopedu… Svako je imao neka iskušenja! Jedan se razbolio odmah prvoga dana i sve je dane bio u krevetu, nije išao na službe i liturgije sa nama. A Dušan je stalno imao iskušenja sa nama.
– To je zato što se niste pripremili za takav put.
– Poveo je i jednog dečka koji nije kršten, od njega je imao najviše iskušenja.
– Eto, može odličan dnevnik da ostane u analima.
– Pa jeste, eto ukratko.. Ja imam napisan dnevnik na papiru, pa moram malo to da izmenim za blog.
– Ovaj naš dijalog sačuvaj ili ga obradi za tvoj blog, drugima da bude za nauk.
– Hoću, obradiću ga!
– Naslov neka bude: “Moj put u Svetu Goru”.
– Mislite na naslov za ovaj naš razgovor ili za moj dnevnik koji ću objaviti na blogu?
– Za ovaj razgovor, interesantan je.
– Hoću. Ispada da je dobro što mi zvučnik nije proradio na kompjuteru, jer onda se ne bismo dopisivali i ne bih imao ovaj razgovor u tekstu.
– Da, imali smo inspiraciju za dijalog.
– A pričali smo i o raznim znakovima, koje ja ne razumem, a Vi mi ih niste stigli razjasniti.
– Razjasniće ti se jednom ubuduće. I od iskušenja ima koristi.
– U redu, kako Vi kažete, uvek se ispostavi da je onako kako Vi kažete!
– Da bi se čovek trudio da bude bolji…
– Da budemo bolji i da ne ljutimo Gospoda koji nas voli. Ja sam Ga dosta ljutio i ne bih više hteo!
– Dogodilo se jednom pre stotinu godina, kako sam pročitao u jednoj knjižici, da su u manastir Dionisijat došla dva mladića da ostanu kao iskušenici. Prijavili su se igumanu i bili primljeni, i dobili su keliju da najpre, kao gosti, budu zajedno. Pošto su bili mladi, oni su se celu noć smejali i bili nemirni. Sutradan su ih isterali van, da prenoće u nekoj sporednoj zgradi pored manastira i da onda napuste Sv. Goru. No neki od bratije su se smilovali na njih, pa su zamolili igumana da im oprosti i da ih primi natrag u manastir. Iguman ih je primio, postali su iskušenici i kasnije se zamonašili. Živeli su u manastiru u poslušanjima i podvizima, a jedan od njih je dostigao veći stepen duhovnosti i u svoje vreme bio izabran od bratije za igumana Dionisijatskog manastira. A na početku je bilo iskušenje od nepomajanika. Nikada se ne zna radi čega dolaze iskušenja, a ako se prebrode i u smirenju primaju, kakav će to plod doneti.
– Zanimljivo. Šta mislite, da i ovaj nastavak stavim u blog?
– Napisao sam na brzinu, po sećanju, ali ćeš ti to korigovati.
– U redu, može! Samo sumnjam da ste to pročitali u knjižici.
– Zbog čega sumnjaš?
– (nakon par minuta tišine)
– (nakon par minuta tišine)
– Dobro, sada više ne sumnjam!
– Tu priču sam pročitao na Radio Blagovesti. Potrudiću se da pronađem knjigu u kojoj sam je pročitao, negde je u mojoj keliji.
-Dobro, oče, kako god, uglavnom ja više ne sumnjam, tamo su se dešavala mnoga čuda i ko sam ja da tvrdim šta je moguće da se desi a šta ne. Na Svetoj Gori se svaka čuda dešavaju.
– Dobro, Bog blagoslovio i laku noć.
– Hvala Vam i praštajte! Laku noć i Vama!
– Amin.
Поделите са пријатељима...