Храм манастира Лепавине
Мој дом духовности је место где сам духовно проходао. Тамо је и уточиште моје душе. Управо тамо у Лепaвини, дуже време нисам посетио оца Гаврила и братију. Прошетао сам пре неки дан око храма, дотакао његове старе зидине, унутар којих сам давних година имао први контакт са духовним светом. Међутим, зидине старог храм у којем је стасала моја душа не може заменити контакт са манастирским оцима. У вишевековној историји, на овом месту су многи духовно проходали. Доиста је чудно ово место. Не постоји могућност да заборавим и оне најситније детаље које сам овде доживео. Идем да покуцам на врата келије оца Гаврила, да видим како он напредује са новим начинима интернет мисионарења.
Данас многи људи, пре свега млади, проналазе мудрост у духовној литератури светих отаца и прилазе тајнама духовног живота. Али и даље многи имају проблем како да савладају проблеме заједничког живота са људима. Многи заобилазе ту степеницу духовног развоја. Предивно је читати књиге о духовности и размишљати о Богу. Али из књига не можемо научити о практичном односу према људима. У манастиру Лепавини постоји она искрена и безазлена заједница људи од којих Божији благослов никада не одступа. Сусрећем овде многе људе који долазе са намером да доживе недељиву породичну заједницу коју је изградио отац Гаврило донесећи правило живота са Свете Горе.
Дошао сам у поподневним сатима. Лепавински оци су одмарали у својим келијама далеко од летњих врућина. Од храма сам се упутио према извору да осетим благодат хладне и чисте изворске воде која у мом Београду одавно не постоји. Отац Марко ми је отворио улазна врата кухиње: “Очеее…”, ускликнуо сам према њему. Као да сам га мало и уплашио. Сигуран сам да долазак људи из света, лепавинску монашку заједницу помало саблажњава. Људи, верници, који дођу овде имају нека другачија животна схватања. Њихов циљ је да оздраве, да реше своје животне и љубавне проблеме. Ретко ко дође овде због унапређења свог духовног живота. Када би људи имали циљ напредак и развој властитог духовног живота и унапређење личне особности и карактера онда би разумели монашку потребу за тиховањем и самовањем. Тада би монаси и мирјани пружали једни другима руку помоћи и охрабрења. Било би више међусобног разумевања.
Посећујући монашку заједницу, морамо да пазимо да им не оставимо свој световни немир којег носимо у себи. Но, они воле да виде своју духовну децу, без обзира на терет којег им доносимо. Бринући о својој духовној деци, они пред Богом имају још један узвишени циљ. Њихова монашка срца се тада радују, куцају јаче, снажније, али и опрезније. Они преузимају одговорност за оне душе који су вољни напредовати у послушању и духовном животу.
Степеница нема много, али много је вруће, тако да се једва успињем. На последњој степеници ме дочекује бели манастирски мачак, љубимац оца Гаврила. Он ми је дао знак, да је отац у близини. Бели мачак га увек прати, тражећи уточиште, заштиту и очеву топлину. Бели мачак ужива потпуну брижност оца Гаврила. И ја сам попут њега имао слично детињство, које се не може поновити, али нити заборавити. Зато чак и данас, где год отишао, моја душа се увек сећа свог дома где је духовно проходала. Пењем се полако степеницама и куцам на врата келије оца Гаврила. Овде поред оца, увек превладава мир којег тешко могу да савладају земаљски ветрови. Владавина је овде позитивног карактера којег испуњавају позитивне мисли чија је посебност у успеху да попут мембране окружи манастир. На тај начин се не допушта искушењима да униште јединствен манастирски духовни мир.
Невреме праћено ледом и кишом
Но, постоји један други немир који овде влада, од којег нас штити сама Пресвета Богородица: Било је доиста јако вруће. Изненада се појавило поподневно невреме. Облаци су се приближавали брзином муње на врућини од 40 степени. Невреме је трајало само 20 минута и успело је да донесе много леда и кише, те да одломи део старог стабла који се налази у воћњаку. Одломљени део стабла пао је тачно на место где ми је ауто био паркиран. Да га нисам пре невремена препаркирао, одломљени део стабла би га претворио у хрпу гвожђа. Хвала Богу и Пресветој Богородици на добивеној “помисли” да ауто паркирам изван воћњака.
Лепавина након невремена. На слици није видљиво одломљено дрво које се налази десно, али изван кадра
Следећег дана није било невремена, осећало се празнично расположење. Сви смо понели благослов празника Архангела Гаврила уз прославу имендана оца Гаврила. Отац се после празничне трпезе обратио присутнима и рекао нам неколико корисних поука: Данас у свету постоје многе болести и проблеми. Нема довољно лекара који би стигли да лече болесне људе. Потребно је да се све више ослонимо сами на себе, да више слушамо своје тело и да водимо бригу о себи и свом здрављу. За телесно здравље потребно је кретање, трчање и умереност у узимању хране. А за духовни мир и здравље отац шаље ону често поновљену поуку – да слушамо Радио Благовести који он уређује. У њему се налази благослов Богородице Лепавинске, а многе емисије које отац поставља су извор духовности за све оне који немају времена да се преко дана одмакну од својих рачунара и изађу из својих кућа до храма. Контактирајући оца Гаврила људи очекују инстант решења својих проблема, но то никако није могуће. Но уз корисне, едукативне и духовне емисије и уз опуштајућу духовну музику на Радио Благовести људи могу бити ближи благослову из манастира Лепавина.
Празник Архангела Гаврила којег смо данас славили је празник његових јављања са Божанским порукама људима. Занимљив датум могу повезати и са данашњом корисном очевом беседом на тему: здравља, духовности, али и о очувању здраве заједнице људи. Очева прича о заједници људи је била исткана на примеру манастира Есфигмен на Светој Гори, који по много чему има велики значај за све нас који смо духовно везани за Лепавинску обитељ. Када се научимо молити, када научимо пустити Божију вољу у наше животе и када научимо одбацити страхове који нас спутавају у животу, тада ћемо живети живот каквог нам је Бог наменио. Биће то живот пун лепоте и искушења, кроз који ће нас Небески Отац са лакоћом водити.
Ненад Бадовинац,
Јул, 2015.