манастир Ивирон
Осма ноћ, осмо јутро и осма Света Литургија. Свако јутро сам се будио у другом Светогорском манастиру. То ми је помогло да доживим различитост, у суштини исте Свете Литургије. Да бих истражио Свету Гору потребно је да много обиђем, много посетим и много видим. Потребно је било жељети и бар мало молити. Све је ишло својим током, као да ме неко примио за руку и водио. Бринути нисам требао, а свака моја брига реметила је моју посету Светој Гори. Тог осмог дана напуштам манастир Ватопед и крећем даље на северо-исток, према манастиру Ивирон. Време је ветровито, али се надам да ће брод ипак возити својом уобичајеном линијом у 12 сати од Ватопеда до Ивирона.
Пре поласка из Ватопеда присуствовао сам богослужењима. Јутарња служба се у манастиру Ватопед служи у десет одвојених цркава, једино се недељом Литургија служи у главном Саборном храму. За време службе сетио сам се листа са именима људи. Имам план да га оставим у окружењу Светогорске молитве, тако да буде на помоћ свим тим људима. Данас многи људи пате, осећај таштине напада све људе. Човек нема снаге да се бори са духовним силама које се лако маскирају и тако масакрирају поробљене душе. Човек свој властити живот све чешће сматра проблемом, а не даром Божијим. Дошло је време када човек оптужује Бога, јер сматра да му је Господ дао живот испуњен проблемима. Човек не види прави смисао живота. Међутим, многе људе сам срео на Светој Гори који су свесни вредности живота дарованог им од Бога. Понајвише баш они који немају ништа друго осим жеље да живе на Светој Гори. За своје ближње, човек увек може да се помоли. Покушао сам да се помолим за њих, но моја молитва је преслаба. Биће корисније да њихова имена оставим овде на Светој Гори у окружењу вечног поста и молитвеног живота. Био би то највећи дар који могу да поклоним својим ближњима који живе далеко од Светогорске благодати.
Мики, београђанин с којим сам делио собу отпратио ме до луке и ја сам наставио пут бродом према Ивирону. Море је било узбуркано, тако да је брод једва упловио и испловио из ватопедске луке, а исто тако једва је пристао у Ивиронску луку. Када сам стигао на одредиште путовања овог осмога дана, угледао сам стари Грузијски манастир непознатог стила. Када је Богородица путовала према Кипру да посети Лазара Четверодневног, Њен брод се због невремена зауставио овде у близини данашњег манастира. Данас на том месту тече извор слатке воде на само два метра од мора.
манастир Ивирон
капелица са извором слатке воде. Место где се заусатвио брод с акојим је Богородица дошла на Свету Гору
манастир Ивирон
манастир Ивирон
Манастир Ивирон је основан у 10. веку на месту опустошеног Климентовог манастира. Њени оснивачи потичу из Иверије, што значи Грузија. Манастир Ивирон, 1357. године прелази у грчке руке и до данас није враћен Грузијцима. На уласку у манастир стоји црква са чудотворном иконом Богородице Портаитисе – Вратарица. Икона има чудан пут. Наиме, 70 година је пловила морем док се није појавила на обалама Ивирског манастира. Након појављивања ове иконе у манастиру она се након много година напокон скрасила, али тек када су монаси саградили црквицу Њој у част. Црквица се налази поред самих улазних врата у близини Саборне цркве посвећене Успенију Пресвете Богородице. У манастиру се налазе јос 3 мале цркве и 15 параклиса, са многим светињама, моштима светитеља, али и делићима огртача, трске и сунђера којим су се Јудеји ругали Христу.
Обишавши манастирске светиње, вратио сам у своју собу под бројем 111. У соби сам био сам. Успео сам да заспим, али тешко сам очи заклопио јер оне су ових дана научиле само лепоте да гледају. Но умор ме ипак савладао. Пробудио ме касније Антон, Рус из Москве, којег су монаси сместили самном у соби 111. Након што смо се упознали заједно смо обишли манастир, а онда обавијени миром и тишином, сели смо на клупу уз сунчану страну Успенског храма и овде у тишини и миру под сунцем заспали. После краћег одмора придружили смо се групи која се упутила пешице уз морску обалу до капелице посвећене Богородичином доласку на Свету Гору. Капелица је била затворена. Смештена је у заклону шумском, али врло близу мора. Спустивши се ка њеним темељима одакле извире слатка вода узео сам стару сребрену чашу из које сам заграбио хладну питку воду и неколико их пуних испио. Тешко је повезати реалност са угођајем богатства који ме тада испунио. Био сам на изненађујућ начин усмерен на сваку капљицу воде у овом обиљу милосрђа које се слило на мене.
По повратку у манастир откључану смо нашли капелицу у којој се налази Богородица Портаитиса – Вратарица. Била је украшена златом и сребром, како то Њој и приличи. Обавијена је обилним знамењем које велича Њену Славу и којој се диви сваки поклоник. У тренутку када сам угледао чудотворну икону нисам пронашао начин чуђења и благодарења, већ као и вечина падох на кољена испред Њене чудотворности. Остадох у том положају све док ми душа није приметила да се време зауставило и да бих тако клечећи могао провести целу вечност.
Море се узбуркало, што значи да је мала вероватноћа да овде са северне стране Свете Горе пристане сутра брод с којим сам имао намеру да се вратим на копно. Бродом са ове стране је врло лако стићи до копна, до града и луке Јерисос и онда даље до Солуна. На крају осмог светогорског дана, видео сам много, доживео чудесно, осетио делић лепоте места где је Пресвета Богородица први пут пристала на Свету Гору. Мој план је био да напустим Свету Гору управо са места којег је Богородица првог посетила и где је прво Својом Светом ногом крочила.
Ненад Бадовинац
Август, 2014.