prof.Dimitrije Stefanović sa horom
Molitva iz srca može biti tiha ili glasna, gotovo nečujna za nače uši, ili gromoglasna, toliko glasna da zidovi nemogu da upiju toliku snagu i moć.
Na ulasku u Srpsku akademiju znanosti i umetnosti (SANU) u Beogradu, dočekala su me teška vrata kroz koja sam ušao u prikrivenu dvorsku dvoranu. Tražeći hor i voditelja hora, Akademika, profesora Dimitrija Stefanovića popeo sam se na prvi sprat. Raspitao sam se za čuvenu dvoranu 3 za koju su mi rekli da se nalazi tacno ispred mene i da ovde uskoro pocinje proba hora.
Profesor Stefanović me učesnicima hora predstavio kao nekoga ko dolazi iz Lepavine. Kao nekoga ko će biti voditelj putovanja za manastir Lepavinu, ka Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj kao i mnogopoštovanom Igumanu manastira Lepavine, Arhimandritu Gavrilu. Otac Gavrilo i profesor Stefanović se poznaju više od 30-tak godina, neizmerno poštuju jedan drugoga. Velika je njihova hrišćanska ljubav. Znam delić njihovog poznanstva, koji se odnosi na jedan davni telefonski razgovor u kojem se profesor Dimitrije čudi da i nakon nekoliko godina po blagoslovu mitropolita Jovana da se kupi manastirski kompjuter, manastir to jos nije uradio, i da u ono vreme kompjuterom ne komuniciraju sa vernicima. Upravo je taj njihov razgovor bio presudan. Tako da Lepavina ubrzo dobiva prvi kompjuter.
Par reči, par pitanja, i nekoliko odgovora bilo je dovoljno da se svi upoznamo, možda ne imenom i prezimenom, ali zato istinskim i iskrenim pogledima. Nakon nedelju dana, sledećeg ponedeljka moj ulazak u salu broj 3 bio je praćen velikom željom da ih ponovo sve vidim na okupu, da ih čujem. Danas je bilo mnogo više prisutnih. Vecerasnju probu otvorio je ansambl za ranu muziku “Vizantika” iz Beograda ciji su članovi otpevali nekoliko predivnih pesama. Njihov nastup upućivao je da će večerašnja proba hora ostaviti posledice na moje razmišaljenje o tome kako pred muzikom čovek ne može zatvoriti svoje osećaje, profesor je kasnije na vrhuncu večernje probe dokazao da muzika budi sva naša čula. Nakon kraćeg nastupa “Vizantike” saznao sam da muzika putuje najbrže od svog izvora, od srca, do usca, do drugog srca. Skladne note koje su uputili svi pristutni prema meni stigle su ubrzo do svog usca, skrivenog duboko u meni.
Odlučio sam sve prisutne da obradujem malim poklonom, podelio sam svim prisutnim ikonice Presvete Bogorodice Lepavinske, moje putevoditeljke, kao i duhovni listić kojeg je u manastiru Lepavina svojevremno izdavao nas otac Gavrilo. Na moj gest se jedna prisutna gospodja nadovezala pricom nezaboravnog dozivljaja vezanog za cudotvornu Ikonu. Iz njene priče smo shvatili kako je blagosloveno biti u Njenom zagrljaju, zagrljaju Majčice Bogorodice.
Biljana i čudotvorna ikona Lepavinske Bogorodice
Glas se počeo uzdizati, pesma je počela da se širi, Akademiju je ispunila priprema za najvazniji događaj te večeri, svi smo se spremali za nešto, ali do zadnjeg trenutka ostali smo u neizvesnosti. Glas svih prisutnih ispunjavao je Akademiju, zidovi su takodje sudjelovali, pevajuci i slaveci. Glasovne note su probijale sve zvucne barijere i pronalazile najlakše načine da dodju do naših srca.
dirigentica Nataša i prof.Stefanović
Nekako su note došle i u moje ruke, počeo sam da ih čitam, a devojka pored mene upozoravala me da ne treba da čitam note naopačke i da papir sa notama okrenem u pravilnom smeru. Nakon nekoliko trenutaka i nakon nekoliko otpevanih pesama, kraći signal profesora Stefanovića pokrenuo nas je sve prema gore, gore na sprat, pred ikonu, tako je odlučeno, nisam tako ja odlučio, samo nam je to rekao, krenuli smo. Krenuli smo prema gornjim spratovima i velikoj dvorani u kojoj se nalaze dve predivne ikone napravljene u mozaik tehnici. Prošle nedelje su se ispunile molitve izmoljene pred ove dve ikone, a danas mala grupica ljudi, zahvaljuje se molitvenim pesmama. Dosli su ljudi, koji imaju umeće da molitve otpevaju i uznesu ih od srca do Srca.
ispred Hristove i Bogorodicine ikone
Stali smo okrenuti prema Njoj i molitveno zapevali, svi u jedan glas. Glas hora označio je trenutke pevanja koji su ovekovečili moje prošlonedeljno i današnje gostovanje u horu. Hor je zapevao, svojim glasom, nepredvidivo iznenadjujućim. Bio je to različit ton od onoga sto sam čuo malopre u sali broj 3. Ovde i sada se peva molitva, ovo je glas iz dubine duše celog hora, ne više pojedinca, vec celine. Osećam se stranac, a svi oko mene me ugošćavaju kao domaćina, jer sam pred Ikonom Bogorodice, iste one Bogomajke koja se nalazi na ikoni Lepavinskoj. Samo slušam, nemogu doći do glasa, jer mi glas zapinje, a i trese od jedne suze koje polako izvire na moje oči. Ne samo meni, niko ne krije svoje lice emotivne osobe, lagane suze, na sve strane, polagano iz dna duše dopiru nam do očiju. Suze nas večeras stavljaju u ulogu molitvenika koji svaki trenutak iskorišten u ovoj bogonadahnutoj zajednici pokušava preneti svoj molitveni vapaj ikonama pred kojima uznosimo naša srca. Profesor više ne ulaže sebe, on daje sebe za svojoj velicanstven dirigentski nastup, crpi iz sviju nas, iz celog hora, molitveni vapaj. Tonovi jakih, ali dinamičkih glasova nadilaze moja očekivanja. Sve je podređeo pokretima profesorovih ruku, a one su opet podredjene Ikonama Njenim, koje se nalaze na mozaiku ispred nas. Svako svoju molitvu uznosi zajedno sa pesmom. Pesma je ovde osnov svega, na koju se lepe naše molitve.
u zagrljaju Milosti i naše Radosti
Te pesme i to mnostvo molitvi omogucili su nam da se kasnije na krilima Angela spustimo u salu 3. Otpevali smo i tamo stihove i note, posluzili se sokom i slatkim zalogajem. Svaki momenat ispunjen molitvenim pesmama, ostavili su na mene snaznu potrebu za ponovnim druzenjem sa clanovima ovog velicantvenog hora. Ti nezaboravni molitveni trenuci i dalje ispunjavaju moje srce, najviše radi spoznaje da sam prisustvovao blizini Njenim ikonama i Njenom naručju, koje je bilo ispunjeno Sinom Njenim Jedinim, Istinom i našim Spasenjem.
Nenad Badovinac
Oktobar, 2011.