У храму Светог Александра Невског у Београду, ових дана је читан Покајни канон Светог Андреја Критског.
Почетак Великог поста је почетак исцељeња рана душевних. Почетак је и читања Покајног канона Светог Андреја Критског које је читан ових дана у свим православним храмовима, па тако и у храму Светог Александра Невског у Београду. Отац Вајо, старешина храма, читао је канон, желећи да нас духовно ојача, духовно уздигне како би сви заједно доживели покајање. Слушајући канон могуће је чути лепоту покајања које човек притом дозива у себи. Знам из властитог искуства да је лакше грешити него се кајати и често нисам у стању да сагледам своја сагрешења. Или пречесто пак немам ни времена да размишљам о свом греху. Тада моја душа проналази начине како да се пожали. Она као и све душе које се налазе у сличном стању може да падне у душевну депресију и тада је могуће да је испуни мржња према самој себи. То стање може временом да ескалира у мржњу према другоме, а то доводи до ратова у обитељи, а нажалост и глобалних ратова који уништавају људске животе. Такви ратови се у свету дешавају све чешће, један рат се смири, други избије. Народ тада страда. У свету се непрекидно прича о миру, о љубави, док ратови све чешће избијају. У тим временима нико неће да погледа себе, нико не жели да прича о потребама покајања властите душе. Ако не желимо властито покајање ми неможемо да причамо о миру у свету. Потребно је прво да се кроз покајање побринемо за здравље властите душе, тек тада можемо да кажемо да смо направили корак према миру у свету.
Вечерашњи Покајни канон је све присутне у храму спустио на колена. Верници су се одазвали Покајном канону и тако увидели да постоји дубоки смисао покајања. Многи су поклекнули на колена, имајући у мислима присећање на свој грех. Дивна је вера Православна, јер омогућује људима да доживе покајање, и тиме да остварују мир у свету. Када је отац Вајо почео да чита Покајни канон приметио сам да је моја душа почела да жали због своје опустошености, жељела је исповест, жељела је побећи од безумља које њоме влада. Жељела је моја душа да допринесе Богу бар једну сузу покајања. Моја душа постала је свесна несреће коју прима у тренуцима док се лагодно храни забрањеним воћем. Сви присутни у цркви, сви свештеници, сви појци за певницама, сви верници, баш сви су покајнички молили Христа да нас чује, бар на кратко, бар зато што смо заједно и што смо се овде окупили из истог разлога, бар зато што смо свесни почињеног греха. Молили смо Небо да нас чује бар зато што смо тада били сложни.
Те вечери у Цркви Светог Александра Невског, покајање је било путовање из овог света у други. Није то било бежање, једноставно: то је за мене била спознаја да је Једини Бог Небески мој Отац. У том свету сам постао свестан да је жеља мог Оца да се кајем и приметио сам тада како ме Он чује и како види моје покајање. Клечећи на коленима уз уздах: помилуј ме, Боже, помилуј – подсећао сам Оца да сам спреман за покајање. Да сам спреман тражити будући живот за моју душу. Током године: радим, одмарам, грешим и полако умирем. Али због ретког и сићушног покајања моја грешна душа ипак преживљава. Због тога се живот моје душе назива преживљавање. Међутим, снажна молитва привукла ме наредног дана овде у цркву Светог Александра Невског, на Тајну Исповести и ка Причешћу Његовим Светим Тајнама. Моја душа била је радосна. Тако припремљена устала је поново и кренула у нови дан. Постала је спремна да се избори са новим искушењима које долазе, али и да прими драгоцене награде и дарове које је за њу припремио Једини Створитељ мој Бог, којему желим вечно да певам покајну молитвену песму.
Ненад Бадовинац,
Март, 2014.