Posle Svete Liturgije u crkvi Svetog Aleksandra Nevskog, često odlazim u parohijski dom koji se nalazi u porti crkve. Mnoštvo naroda ovde posećuje bogosluženja, a i značajno je što se crkva nalazi u centru grada. Posećuju je mladi i stari, oni verni i oni koji tek grade svoju veru. Ovde susrećem mnoge ljude, svaki od njih ima svoju priču, ali svi zajedno čine jednu skladnu i zanimljivu parohiju. Mnogo je ovde sveštenika koji brižno brinu o vernom narodu, a njihov starešina je otac Vajo, koji je mnogo godina službovao u Zagrebu i koji dobro poznaje moj rodni kraj. On je takođe na poseban način vezan uz ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske, i vrlo dobro poznaje oca Gavrila (Lepavinskog). U njegovoj parohijskoj kancelariji, pored mnogobrojnih ikona nalazi se i ikona Bogorodice Lepavinske. Ona nije odmah primetna, ali kada se uklopite u ambijent, kada se zatvore vrata kancelarije, ona tada dođe do izražaja.
Danas, na Cvetnu nedelju, po završetku Svete Liturgije, izašao sam iz crkve pre svih, seo na klupu i posmatrao ljude koji su posle mene izlazili iz crkve. Svi su oni bili ožareni jakom unutrašnjom svetlošću. Nakon kraćeg razgovora sa svojim poznanicima, parohijani brzo odlaze kući kako bi što pre, mali deo blistave svetlosti, u obliku Liturgijskog blagoslova, uneli u svoje stanove. Drugi deo vernika je krenuo prema Parohijskom domu na posluženje koje se tamo svake nedelje priređuje. Sedeo sam malo duže na klupi, tako da, kada sam došao u parohijski dom, više nije bilo slobodnih mesta. Parohijani su se ove nedelje okupili u većem broju nego inače.
Svi su bili u dubokim, ali jednostavnim svakodnevnim temama, međusobno razgovarajući u jednom opušteno i radosnom ambijentu. Bila je to vrlo prisna nedeljna atmosfera u kojoj se ljudi dive dozi zajedništva i pripadnosti. Uzeo sam jednu rakijicu, i otišao kod oca Vaje u njegovu radnu prostoriju u kojoj su takođe sva mesta bila zauzeta. Doista mnogo naroda. Otac Vajo me pozvao da sednem pored njega. Sa moje leve strane sedeo je generalni direktor jedne velike državne agencije, čovek koji je dobro upoznat sa mojom delatnosti projektnog menadžmenta i uže informatičke nauke. Pričali smo drugačijim, pomalo informatičkim izrazima, no bile su to priprazne priče, jer nam je nedostajala suština uz koju bi se obadvojca nadahnuli. Sveta Liturgija nas je spojila, ali nedostajala nam je uputa za sledeći korak.
Našem razgovoru se pridružio otac Vajo, kako bi nas podsetio na važnost snage duha. Sa tim on nije potisnuo važnu ulogu nauke, samo je hteo ukljuciti potrebu snažnog duha da bi zaokružio celu priču. Podsetio nas je na svest o Velikom postu i potrebu pojačane molitve u Strasnoj sedmici koja je pred nama.
Spomenuo sam tada ocu Vaji da sam od Patrijarha Srpskog Gospodina Irineja dobio blagoslov za izdavanje moje knjige: “Susreti sa Svetim mestima“. Da bih mom sagovorniku i njegovoj supruzi pojasnio malo o čemu se tačno radi, otac Vajo me je njima pobliže predstavio. Pričao je, o meni posebno dragim, misionarskim internet projektima manastira Lepavine – čiji je glavni i odgovorni urednik, Arhiman. Gavrilo iz manastira Lepavine. Otac me je predstavio kao osobu koja je bila uz oca Gavrila sve vreme njegovog informatičkog školovanja i koja je zadužena za tehničku podršku projektima koje kreira otac Gavrilo. Idealan primer, koji se dao naslutiti iz teme razgovora je Božiji dar kojeg svaki čovek ima. U slučaju oca Gavrila, Božiji dar je i ljubav prema novim kompjuterskim tehnologijama, za koje se otac Gavrilo, vremenom temeljno usavršio, školujući se svakodnevno, on je na praktičnim primerima uspeo da izgradi svoje stečeno znanje u pravcu iskorištavanja novih komunikacionih tehnologija u misionarske svrhe.
Uz Božiji dar, čovek treba da ima pokretačku snagu duha kojom sve to znanje može doći do izražaja.
Otac Vajo, kao da je tada prepoznao važnost da u tom trenutku meni i mom sagovorniku predstavi oca Gavrila i njegov stvaralački primer. Sa našim naučnim teorijama i praksom, otac Vajo je hteo usporediti prostodušnost oca Gavrila za kojeg je rekao da je jedan prost monah, samouk i jednostavan, ali da ima veliku pokretačku snagu duha.
Zapitao sam se što je otac Vajo hteo reći, sa izrazom: pokretačka snaga duha. Naime, u nastavku razgovora, otac Vajo je pričao o snažnom duhu oca Gavrila, koji pripada pokretačkoj sili stvaranja. Snaga duha koju otac Vajo prepoznaje kod oca Gavrila podrazumeva pokretalački karakter kojim on okuplja svoje saradnike na internet misionarskim projektima i kao mlade stručnjake, svakog iz svoje oblasti, uzdiže u mnoge sfere pravoslavnog duhovnog stvaralaštva: od internet predstavljanja manastira Lepavina, Svetogorskim blogom, facebook objavama sa pravoslavnim duhovnim temama, skajp konverzacijom sa vernicima kroz duhovne razgovore i na kraju internet Radio Blagovesti. Otac Vajo je naveo ove projekte oca Gavrila, a sagovornici su doista sa divljenjem pratili i pozdravili takav način misionarenja.
Ustvari, otac Vajo je samo hteo da nam približi značenje pojma pokretačka snage duha i to na impresivnom primeru oca Gavrila. Praćenje primera snažnog duha kojeg poseduje otac Gavrilo će i nama pomoći da u praksi stvorimo nove uspehe i u našim poslovnim poduhvatima. Jer inače, bez pokretačke snage duha, čitava naša naučna teorija i praksa nema stvaralački efekt i time možemo biti osuđeni jedino na ugađanje svojim sujetnim principima punim nauke, ali bez želje za akcijom.
Ova tema nas je potakla na razgovor koji je trajao mnogo duže nego uobičajeno, pa kada smo završili, ovo ne baš kratko, ali zato ugodno druženje, i kada smo hteli da napustimo Parohijski dom, naišli smo na zaključana ulazna vrata. S obzirom da su svi gosti i domaćini otišli, ostali smo, sa ocem Vajom zaključani u Parohijskom domu. Izgleda da smo doista vremenski preterali. Međusobno smo se svi pozdravili, se nadom u neko ponovno zajedničko druženje – u crkvi Svetog Aleksandra Nevskog.
Nenad Badovinac, april, 2013.