благослов..
игра…
манастирске овчице…
Један од поклоника прима благослов и поучно слово од оца Гаврила
После подне, после послужења ручка, у лепавинску котлину је стигао аутобус из Србије. На граници су чекали пуних десет сати, и зато су тако много каснили. Нису помислили да се врате кући, већ су чекали, одлучно чекали. Када сам их видео, на њиховим лицима није било исцрпљености од путовања. Полетели су према чудотворној икони у цркви. Затим су се разишли по целој лепавинској котлину. Боже, откуд им та силна енергија. Од поноћи, па све ујутро до десет сати, људи су bili “заробљени” на граници. Неки су после поклоњења пред чудотворном иконом у Лепавини наставили да лете, овај пут полетели су према манастирским ливадама, а једни су пак наставили да и даље чекају у реду, овај пут у манастирској продавници.
Још пре него је аутобус стигао, отишао сам у библиотеку, планирао сам да у сали са компјутерима оспособим неки стари скенер. Но било је то узалудно, толико је застарио да никакви “драјвери” нису могли да га покрену. Изгубио сам стрпљење, па је скенер скоро завршио у смећу. Видео сам тада и стари читач меморијских картица из 2004. године, који величином превазилази и оне највеће мобилне апарате. Меморија те картице је била толико минијатурна, мислим да ни једна мало боља фотографија снимљена са данашњим савременим фотоапаратима не може да стане на капацитет те меморијске картице. Чудим се информационој науци, јер је много напредовала и истовремено се питам зашто религија нема фазу напредовања, зар је она као математика: научиш једном да је 2+2=4 и то тако остаје заувек.
Отишао сам да прошећем стазом до цркве, уједно да се одморим од компјутерског екрана. том приликом сам видео пред црквом много познатих. “Па шта ви радите овде овако касно” ; ) То сам наравно само помислио, нисам рекао, чак ни Богородица никада није скривена иза ограда и увек се радује поклоницима, без обзира у које време поклоници дођу. Икона је доступна свима, људима свих религијских уверења. Свако долази са својим разлозима: неко долази да види неко чудо, неко жели да оздрави, неко пак долази због неких магијских притисака. Док има и оних који не верују али и њих атеисте занима да виде шта је то чудновато овде о чему се много прича.
Прошетао сам околним ливадама заједно са Бранком, Андрејом и Милошем, обишли смо их све. А и нова познанства су нам се придружила. Но, сви смо сишли са ливаде, други пак из цркве, а остали из реда у продавници у тренутку када је отац Гаврило изишао из келије. Заједничка молитва, заједничко окупљање око оца, и на крају заједничка фотографија са оцем су код многих изазвале тугу у очима због растанка пред полазак. Но, без обзира на то, послушно су сви стали сваки на своје место када је фотограф фотографисао осечај наше припадности Манастиру Лепавина.
Ненад Бадовинац,
Август, 2014.