Црква Светег Краља у Софији, 2015.
Много људи се окупило те вечери пред храмом Вазнесења Господњег у Београду. Сви смо имали исти циљ, а то је одлазак у Софију у Бугарску, на поклоњење моштима Светог краља Милутина које се налазе у патријаршијској цркви Свете Недеље у Софији. После молебана поклоници су изашли из цркве и ушли у аутобусе. На пут из Београда кренула су три пута аутобуса. Позвао ме брат Миодраг који је био организатор овог путовања и питао ме да ли би желео да кренем са њим на ово путовање. То је било први пут да се из Србије организује поклоничко путовање на празник пресвлачења моштију Светог Краља Милутина. Било ми је нејасно, како то да нико из Србије до тада није организовао путовање са циљем поклоњења моштима Краља Милутина у Софији. Према Софији смо кренули око поноћи, 29. октобра, 2015. Овај празник се посебно прославља у патријаршијској цркви Свете Недеље у Софији у којој се налазе светитељев кивот са моштима. Због поштовања према Краљу и Србима, Бугари овај храм називају Храм Светог Краља. Након целоноћне вожње, рано ујутро ушли смо у храм Свете Недеље у којој се чувају мошти Светог Краља. У храму је било свега неколико локалних парохијана. Тако да је нас 150 поклоника из Београда убрзо попунило цео храм. Свети Краљ Милутин, био је син Краља Уроша I, и отац Стефана Дечанског. Живео је у 13. веку и за време своје владавине сазидао је преко 40 храмова. Саградио је манастир Грачаницу, манастир Љевишку, манастир Бањску, краљеву цркву у Студеници, обновио је манастир Св. Прохора Пчињског, проширио је храм у манастиру Хиландар и подигао хиландарске пиргове. Осим у Србију и Светој Гори, подигао је храмове у Јерусалиму, у Солуну, Софији, Цариграду. Упокојио се у Господу 29. октобра 1321. На данашњи празник, када се обавља пресвачење његових моштију, долази много верника из свих крајева Бугарске. Срби из савремене Србије нису до данас организовано долазили на поклоњење његовом кивоту.
Мошти Светог Краља Милутина почивале су у манастиру Бањској до доласка Турака у Србију, 1389. године, а онда су пренете у Трепчу, јер су Турци запалили манастир. Касније, око 1460. године Свете мошти је донео Митрополит Силоан у Цркву Свете Недеље у Софији. На питање зашто се Светитељеве мошти не врате у Србију, владика бугарске правосалвне цркве, који је био присутан тог дана у храму, нам је одговорио: “Неће Свети краљ Милутин да се врати у Србију, све док Срби не дођу к њему да се поклоне”. Данашњи Срби као да су заборавили свога Краља.
Током Свете Литургије читане су прекопоклоне молитве, након којих су свештеници изашли из Олтара и упутили се према кивоту у којем су се налазиле светитељеве мошти. Затим су отворили кивот и уз молитву су подигли светитељеве мошти и унели их кроз Царске Двери у Олтар. Мошти светитеља положили су тада на Свети Престо. Верници у храму су све време били на коленима и клечећи се молили. Молитвене песме су испуњавале храм. У олтару су пресвлачили Свете мошти. Неки од верника су улазили у Олтар, а остали су с емолили на коленима, настављајући певати уз молитву. У молитвеним песмама се чуло како народ слави свога великана и краља, државника, који је чувао и поштовао веру својих Светих отаца. Народ је певао и хвалио краља и очекује да се и садашњи владари угледају на владара као што је био Краљ Милутин. Имао сам могућност да претходних година посетим већину храмова које је Свети Милутин саградио и обновио. Управо у њима сам упознао Православну духовност.
Након што сам се поклонио и целивао мошти свога краља, од свештеника сам добио делић одежде Краља Милутина, у коју је протеклу годину Свети Краљ био обучен. Сваке године се мошти пресвлаче и одежде које се скидају са њега се деле верном народу. Тако вредан поклон је бесплатан, али да би га добио требало је чекати овај празничкни дан и путовати целу претходну ноћ да бих дошао до Софије. Међутим, овакав поклон је много вреднији од сваког труда којег ја могу да принесем. Од тог дана део одежде се налази у мојој кући. Од тог дана, као да је и сам Свети краљ својим духом посетио мој дом. На тај начин је благослов старе, али богате Србије коју је краљ стварао, као и његовог богатог српског народа, којег је он духовно крепио и уздизао, присутан у мом дому. Недалеко од цркве Светог Краља и моштију Краља Милутина, налази се црква Свете Софије коју сам такође посетио. Она датира из првих векова хришћанства коју је својевремено такође обновио Краљ Милутин. Неколико пута је обнављана, али њени темељи који датирају из првих векова, је остала на свом првобитном светом месту. Њене подземне катакомбе чувају све оно што време и људи нису могли да избришу. Иако су се од првих векова променили односи међу људима и човеков однос према вери, ипак је наша вера остала непромењена. Светитељи су тада подизали храмове који и данас, након двадесет векова служе нашем спасење. Света места, мошти Светог Краља Милутина присутни су у нашем времену ради нашега спасења, ради сећања на наше претке и незаборава наше Свете Православне вере. Постоји врло јак дух вечности у садашњем времену, а то је управо жртва наших предака, наших Светих краљева. Мој Краљ Милутин није градио храмове и манастире ради себе, јер онда би он био “себични” краљ. Господ га је прославио са осталим светитељима, тако сам сигуран, да је он храмове градио ради мене, ради вас, ради свог народа који га и данас прославља као краља. С обзиром да живим у савременом свету, тешко је препознати пожртованост краљева који су живели у тим далеким, прошлим вековима. Међутим, они и данас своме народу дају утеху и наду.
Када сам ушао у храм Свете Софије, неки господин, бугарин, ме позвао и понудио ме освештаним кољивом и вином. Наиме, дао је у цркви помен за преминулог оца и послужио је неколико нас који смо се нашли у његовој близини недалеко од црквеног олтара. Заједно сам са његовом породицом попио чашу вина за душу његовог преминулог оца Теодора. Благодарио сам му помоливши се својим скромним молитвама за душу преминулог. Обишао сам овај велелепни храм и застао са чуђењем испред иконе Свете Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије. Доласком овде, уверио сам се да су наши најстарији храмови посвећени људима који су овековечени као најлепши примери љубави и жртве.
Враћајући се у Србију, у касним сатима и возећи се према Београду у неколико наврата ми је било јасно да ова удаљеност, али и политичке границе које су постављене између Србије и Бугарске не могу одвојити мене од мог Краља, који живи у вечности и за којег границе не представљају никакву препреку. Највећу препреку могу поставити једино ја, ако заборавим свог Краља. Претходних година сам интензивиније почео да истражујем и посећујем Света места у Србији и од тада се непрестано сусрећем са задужбинама Светог Краља Милутина. Сада након седам година мојих путописних истраживања поклонио сам се Краљу и његовом Светом кивоту. Богатији сам за сазнање да на Небу имам свете оце који и данас брину за свој народ, за своје потомке, а самим тим и за мене лично. Мало који народ попут српског може да се похвали светим прецима које је сам Бог просветио и чије Свете мироточиве мошти миомиришу више од пет стотина година. Српски народ није свестан богатства које нам је остављено и које смо наследили од наших Светих предака. Од дана посете његовом кивоту, Светог краља Милутина сместио сам на посебно место у свом срцу, на место које сам резервисао за све оно вечно, оно непролазно и нематеријално богатство. Чиста и искрена вера у Бога даје мир и даје радост, а то је управо оно што треба нашем народу у овим смутним и брзим временима. Убрзо ће поново доћи празник Пресвлачења моштију нашег краља Милутина. Надам се да ће тада још више народа из Србије кренути на поклоничко путовање њему у посету. Потребно је да нашем Светом Краљу Милутину сви заједно пошаљемо молитву да се врати у Србију и да у Србији помири сукобљени народ којег је напао дух разједињености и мржње, јер управо тај дух пре свих палих духова, тренутно терорише Србију и њен народ.
Текст и слике: Ненад Бадовинац
Октобар, 2017.