У пределима Хомољских планина, путујући од града Петровца према Хомољској клисури, постоји скретање у селу Ждрело и тај пут наставља према хомољским светињама. Било је поподне и то је обично касно време за посету светињама, али жеља за новим духовним истраживањем није условљена временом, а ни местом. Нашао сам асфалтни пут према манастиру Решковица. Асфалтни пут се убрзо претворио у макадамску шумску стазу којом су се моја кола једва кретала. Кроз неколико стотина метара нашао сам се пред двориштем приватне куће. Изашао сам из кола и замолио сам домаћине да ме упуте према манастиру. Објаснили су ми и упутили ме. Кажу да има доста да се возим. Повео сам се жељом да пронађем и истражим још једно Свето Место скривено у планинама, далеко од градског живота. Увек сам са посебним нестрпљењем путовао према нашим скривеним Светим манастирима који су у правилу скривени, јер скривају нешто важно. Није ме интересовало то што је било тешко доћи до њих, јер ме занимао истински разлог због којег су тако недоступни за посету. Света места у правилу не чувају тајне. Не представљају мистерије, јер тада она не би била Света места. У православном свету ништа није тајно и мистериозно. Православнима је све отворено и све представљено. Нека ограничења за нас потоје и неке духовне ствари не разумемо, али то није тајновито, већ само је нама недоступно. Православне светиње, попут манастира Решковица немају тајну коју би чували. Они су удаљени, делују недоступно и то све због нас световних, који треба да трудом долазимо и да их посећујемо.
Путовање према манастиру Решковица
Наставио сам земљаним макадамским путем, која је представљала непрегледну, стрму и уску стазу по којој је немогуће да се мимоиђу два аутомобила. Ускоро се тај пут делио на два пута која су након неколико стотина метара поново постала један. Земљани пут улазио је у шуму. Возећи се тим шумским путем био сам надомак провалије. У почетку могао сам да се концентришем, али након двадесет минута исцрпне вожње тешко проходним шумским путем, концентрација ми је пала и од тада нисам могао лако да управљам колима. Када сам стигао у двориште манастира, тамо није било никога. Паркирао сам и кренуо према улазним вратима храма. Био је топао и сунчан дан. Врућина ми није сметала, само ми је требало времена да се боље оријентишем и више концентришем с обзиром на вожњу непрегледним путем. Из конака је убрзо изишла монахиња, пресрећна што ме види. Питала ме је: “Да ли сте стигли?”, рекао сам: “Да јесам, мало теже, али ето стигао сам и жив сам, преживао сам пут до вашег манастира”. Питала ме да ли сам довео монахињу. Рекао сам: “Не, нисам никога довео, дошао сам сам”. Монахиња је била изненађена, али и ја сам био изненађен. Помислио сам да ме неће ни пустити у храм, јер нисам довео неку монахињу. Када је дознала да ме заменила са гостима које је очекивала, више није била толико обрадована, али захвалан сам јој, јер ипак ми је поклонила огромну пажњу.
Храм манастира Решковице
Мати ми је показала унутрашњост храма. Било је интересантно видети на поду у храму посложену свежу ливадску траву. Храм је посвећен празновању Свете Тројице који се празнује три узастопна дана. На моје изненађење, заиста неплански, стигао сам овде трећег од три узастопна празнична дана. Мати ме увела и показала ми унутрашњост храма. Узвишени амвон изненађујуће је подигнут тако да сам се до њега пењао степеницама. То је реткост видети у нашим православним храмовима. Разлог овакве архитектуре храма је идеја Јерусалимског храма Васкрсења Господњег. Отац Душан који је духовник ове светиње живео је једно време у Јерусалиму и данас организује поклоничка путовања из Србије за Јерусалим. Његова велика жеља је била да његов храм којег обнавља у манастиру Решковици, подсећа на храм Христовог Васкрсења у Јерусалиму. Деловао сам помало уплашено, исцрпљено. Касније сам сазнао да сам постао свестан да сам доласком у ову светињу властитим трудом принео жртву. Потребну жртву којом човек призива Бога у свој живот. Разлика између верских туристичких посета и поклоничких путовања Светим местима је принешена жртва. Када идемо у светињу, пожељно је светињи принети жртву. Светињи можемо нешто дати. Новчани прилог свакако помаже манастирској обитељи, али Богу је драже видети наш уложени труд ради молитве у Светом месту. Уосталом од куд нам храбрости да пожелимо од Бога да се он жртвује за нас, а да ми нисмо спремни да се жртвујемо, бар мало, онако скромно што уосталом једино и можемо. Дубоко верујем да наш Небески Отац не очекује од нас да се жртвујемо за цео свет као што се Његов Јединородни Син, жртвовао. Отац наш, Небески од нас очекује да се жртвујемо за породицу и за ближње. Човек данашњице није спреман да трпи, а неко мора да трпи због човечијих непокајаних грехова. Човек није спреман ни да се жртвује. Светиња манастира Решковица није чувала никакву тајну, већ могућност жртве, јер неприступачност овог манастира нуди поклоницима који га посете да се жртвују доласком на ово непристпачно тло. Велике су ово ствари и нејасне су то теме невидљиво записане на зидинама овог храма, који се налази скривен дубоко у хомољским планинама.
Манастир Решковица
Причао сам са монахињом у храму и убрзо су стигла кола у којој су били троје људи. Дошла је у њима и монахиња коју су овде очекивали. Испало је као и ја да је чекам. Касније нам се придружио и отац Душан, благословио нас, и позвао да уђемо у конак на послужење. Славска трпеза је била постављена, а специјалитети су били разне врсте гљива које бере отац Душан, а које расту у овим шумовитим крајевима. Дуго смо седели са игуманијом, разговарали смо с њом. Имао сам осећај да нам је све време покушавала подстаћи потребу за жртвом и трпљењем. Њен живот је радост, али истовремно и жртва и трпљење, стекао сам утисак да је природно да и мој живот, осим радости, ипак треба да буде проткан трпљењем и пожртвовањем.
Одлазак из манастира Решковица
Истовренемо, чим смо устали да се на крају разговора и вишесатне посете поздравимо са мати, на вратима су се појавили непознати људи. Човек који је том приликом ушао у конак, био је уплашен и узрујан. Помислио сам да се нешто страшно догодило. Но, брзо се огласио коментаром: “Мати, па где ви то живите, зашто је овај манастир толико недоступан и зашто не асфалитрате прилазе. Мати, једва смо стигли до вас!” Насмешио сам им се уз жељу да им мати ускоро објасни прави разлог и сврху недоступности и скривености њиховог велелепног манастира.
Текст и слике: Ненад Бадовинац
Јул, 2017.