Манастир Химелстир
Посетом Хановерског сајма иновација био сам препуштен сфери информационе и комуникационе технологије, који је био препун помало недостижних апстрактних појмова, али и вештачке интелигенције. Идеје ослоњене на електронске битове који мењају своју постојаност у домени бинарних кодова, окупирали су све присутне, па и мене. Окружење људске творевине у којем сам се тих дана налазио било је ужарено до фасцинантних нивоа, али и истовремено и прохладно, са постављеним циљем промотора и иноватора, јер су сви били орјентисани искључиво ка освајању пажње посетиоца. Роботика, виртуелна стварност и све присутни интернет освајали су штандове сајма. Било је корисно пратити савремене трендове у инфорамационој технологији, али након два дана психолошког притиска виртуелних светова, пожелео сам се наћи у стварности.
Без обзира што виртуелни свет има много сличности са стварношћу, сви покушаји пресељења живота из реланог у виртулени, своди се само на преживљавање. Све је могуће наћи у виртуелном, но тамо не постоји много потребна духовност. Њу је могуће наћи искључиво у стварности. Вративши се у стварност, заједно са Гораном упутио сам се у посету Српском православном манастиру Химелстир, који се налази недалеко од Хановера у Немачкој. Манастир је посвећен Успенију Пресвете Богородице и налази се на свега пола сата вожње од Хановера. Горан и ја смо кренули раније како би стигли на почетак јутарњег богослужења, након којег је служена Света Литургија. Присустовао сам непрекидној вишесатној молитви, која је испуњавала велики манастирски храм. У том моменту сам заборавио на виртуелне светове и потајно се приближио духовном.
Игуман манастира Химелстир, Архимандрит Герман и ја
Тако да сам се нашао у амбијенту у којем сам могао да побегнем из апстрактности технолошких иновација у реалност, у стварни свет у којем свако од нас тражи своје спасење. По завршетку Свете Литургије окупили смо се у великој манастирској трпезарији. Послужени смо били послужењем око којег се окупило мноштво верника заједно са игуманом, Архимандритом Германом. Разговарајући са оцем, Архимандритом, боље сам упознао манастир, његову историју, али нико ми није био потребан да приметим невероватну архитектуру, са којом сам се ретко имао прилику сусрести. О њој нисам пуно питао. Био је то први дојам који је оставио на мене доживљај неке другачије културе. Свет доноси очигледне промене, али истинска духовност остаје непромењена. Бавећи се само материјом, остављам и заборављам да сам духовно биће које је жедно контакта са духовним. С тога у овом високотехнолошком окружењу у којем живи народ овог поднебља, манастир Химелстир је права духовна оаза за овај народ.
Пред одлазак сам узео благослов од Игумана, Архимандрита Германа и тада као посебан дар добио мирисне погаче чији је мирис Горана и мене држао будним целог дана. После посете нашем манастиру, упутили смо се у средиште града Хилдесхеим, који се налази недалеко од манастира. То је један од најстаријих градова Северне Немачке. Духовно седиште постао је давне 815. године. У овом граду се налази романичка катедрала Свете Марије која потиче чак из 9.века, а титулу града носи још од давне, 1249. године. Попили смо кафу у једном градском ресторану који својим амбијентом подсећа на 16.век. Цело градско средиште, али и шире подручје града као да и даље живи у давном 16.веку. Посебна архитектура града није никада уништавана, сви становници града су поносни на историјске детаље које је њихов град успео да сачува. Понос града Хилдесхеима је у историји. Градске зграде и куће су изворно нетакнуте, тако да су задржале своју изворну архитектуру. Био сам уклопљен и препуштен њиховом средњевековном животном стилу. Духовност у овом граду не мањка. Примећујем да се у околини града налази на десетине храмова, од којих и Српски Православни манастир Химелстир. Стил живота становника овог града не заостаје за савременом технолошком револуцијом, али су позитиван пример јер су својевољно сачували своје историјске вредности. Ни нама не би требало да мањка управо те свести о очувању властите историје и јединственог културног односа према себи самима.
Ненад Бадовинац
Април, 2016.