отац Гаврило и ја у разговорима уз реку…
Слободни људи имају снажну жељу за животом. Желе на што радоснији начин да доживе слободу живота. Међутим, слободу човек привиђа, јер је она у правилу недостижна за човека. Људи зависе од много чега. На пример; од утицаја месечевих мена, од ефекта сунчевих пега. На наш живот утиче и политичка странка која је на власти, па чак и оне које су у опозицији. Зависимо и од временске прогнозе која се често не обистини. У случају да на вестима најаве кишу, људи по цео дан чекају кишу која често баш тада не падне. Понекад зависимо и од комшијиног пса, јер ако му се од јутра лаје, тада се раније будимо, а касно у ноћ не можемо да заспимо све док он, не престане да лаје. Људи су само реалтивно слободни. Чак нас нико није ни питао: да ли уопште желимо да живимо. Као да живимо наметнути живот. Зашто је то уопште тако? Уосталом, о каквој то слободи говоре познати хришћански духовници последњих времена?
Када човек направи своје прве духовне кораке, он примећује многе тајне које животу дају сладак укус. Човек осећа Божију благодат коју од тада све више тражи и жели, јер управо она представља Божији дар. Човек често успоставља трговачки однос са Богом, он за своја добра дела очекује да га Бог стоструко награди благодаћу, ако Бог по својој вољу понекад не испуни човекове молитве, човек ће врло брзо, без моралних последица да прекине свој однос са Богом и да успостави трговину са неком “другом” страном. Очигледно је да Бог има много стрпљења са људима. То траје све док човек не схвати да управо он представља круну Божијег стварања за које је Бог био спреман чак и Свог Сина да жртвује.
Овогодишњег Ваведењског празничног дана Лепавински храм је био препун верника који су дошли на поклоњење пред Чудотворном иконом Пресвете Богородице. Сви они су после Свете Литургије коју је предводио Митрополит Порфирије били послужени кафом испред цркве, а касније и ручком у великим манастирским трпезаријама. Након што сам помогао послужити вернике кафом отишао сам до собе за госте где је седео Митрополит Порфирије са свештеницима. Након краћег одмора, кренуо сам према трпезарији у подруму да помогнем поставити салу за ручи се прирема за све вернике. Но на путу ходником наишао сам на госпођу Радмилу Дринић-Карановић, новинарку РТРС телевизије, која је требала да интервјуише оца Гаврила. Но, отац није имао времена за интервју и рекао је Радмили: “Ето ти Ненада за интервју”. Тако сам се неплански нашао испред микрофона Радио-телевизије Бањалуке. Причао сам детаљније о томе колико појединачни допринос посетиоца наше светиње утиче на целокупно благодатно расположење свих верника. Причао сам о томе, колико се снажно у манастиру Лепавина осети присуство човекове слободе.
Створени смо са слободом у срцу. Бог нам је, уградивши у наше срце Царство Небеско, дао потпуну слободу. Првобитним грехом, човеков ум се одвојио од срца, од средишта своје душе где му је било првобитно стање. Од тада се удаљио и од своје слободе. Желећи поново да се вратимо ка непроцењиво вредној слободи, човеку је пторебно путовање у средиште свог бића, потребно је да крене на путовање умом у своје срце, тамо где се налазе најчуваније човекове тајне. Тамо где постоје одговори о човеку као најсавршенијем бићу на Земљи. Унутар којег постоји бесконачно пространство човековог несвесног и мали део оног свесног. Сигурно је тешко уму стићи на одредиште тако далеког путовања које је обасуто борбама и многобројним “крвавим” биткама духовног света. Међутим, уз Божију помоћ човеку је све могуће.
Када бих успео да стигнем својим умом у своје срце, у само средиште своје душе, тада се више никада не бих питао: зашто сам створен и где ми је та слобода о којој многи причају? Тада ми не би било непознато место где живи мој Небески Отац који ми је даривао непроцењиви дар – вечни живот.
Ненад Бадовинац,
децембар, 2014.