Призрен и река Бистрица, 2018.
Спуштајући се са Шар Планине приближавали смо се Призрену. На свега неколико километара пре уласка у град имали смо дилему, неки у аутобусу били су за идеју да посетимо манастир Свети Архангели код Призрена, а други у аутобусу нису били заинтересовани, због ограниченог времена за посету другим локалитетима. Ипак, аутобус је паркирао на проширеном делу магистрале, и изишавши из аутобуса, пожурили смо према зидинама овог разрушеног храма. Наишао сам на једну ретку уметност – уметност давнине. Многи векови су ово Свето место чували од заборава. То се није догодило по заслузи човека, већ Архангела, који непрестано лебди над местом где је био Свети Олтар овог храма. Ктитор овог манастира био је Српски цар Душан Силни, који је подигао храм од 1343. до 1352. године. Његов гроб био је овде, а касније је тело пренешено у Београд. Турци су након освајања Призрена, 1455. године, порушили овај храм. А онда је у другој половини 16. века, велики везир Српског порекла, Коџа Синан (Симијан) паша, родом из околине Призрена, до краја порушио манастир и од тог материјала саградио џамију у центру Призрена. Данас се овде налазе темењи некадашњег величанственог храма, који је по архитектонској лепоти свог времена био познат широм Европе. Светоархангелска лавра названа је “Највећим архитектонским делом које је српски човек направио”, зато није необично било за видети, како професори архитектуре заинтересовано обилазе разрушене зидине храма.
Обишао сам зидине храма и приметио неколико икона исклесаних у камену. Оне су из новијег времена. С обзиром да су од камена, делују неуништиво. Исти тако и овај храм, без обзира колико пута је рушен, делује неуништиво. Свето место, само по себи, не значи ништа, ако јој не долази човек да га посвети. Зидине храма, колико год да су свети, ништа не значе за спас људског рода, ако овде не дођу људи да се облагодате са извора благодати. Самим нашим доласком имали смо могућност да се просветимо слушајући беседу оца Михаила, игумана манастира. Био је срећан што смо дошли, што смо посетили њега и његово братство. Манастирско братство неће никада бити заборављено, јер постоје људи попут нас који су жељни да се посвете Божијом благодати која оплемењује све оне који дођу у посету оцу Михаилу и његовом Светоархангелском братству. Далеко од куће овде у дворишту Косова и Метохије, током обиласка разрушеног храма, наишао сам на познанице из Немачке. То се десило тако што сам чуо да ме неко из даљине зове именом. Наиме, Сандра и Ангелина су ме препознале и јавиле су ми се уз коментар: “Хеј Ненаде, па ти си имао промоцију књиге и филма у Штутгарту…”. И заиста, када сам им пришао, приметили смо да је заиста велико чудо што смо се срели чак овако далеко и од Штутгарта и од Београда. Уосталом то је само доказ да чак и међу зидинама разрушеног Божијег храма наилазимо на чуда.
Имали су велику мудрост професори са Архитектонског факултета када су одлучили да посетимо Призрен. Уз богату архитектуру овог града у којем свака грађевина више личи на уметничку скулптуру, некада је било чак 365 храмова. До данас се ти храмови нису сачували. На темељима порушених храмова данас су нове зграде. Готово све призренске џамије подигнуте су на темељима православних храмова, као што је на пример, на темељима цркве Светог Стефана подигнут турски хамам. Призрен је стари град и овде постоје локалитети из неолитског доба, као што су “Велишан”- касније Љевишан-Љевишка и “Мир камењ”, који су такође из неолитског периода. Током многих векова, ови локалитети били су култна места. “Љевишка”, на пример, била је место хришћанске молитве, а “Мир камењ” место паганске молитве. Хришћанских храмова нема, па су данас након њиховог рушења место хришћанске молитве преузеле Свете иконе. Чуо сам да је породица Станимировић чувала три чудотворне иконе од којих се данас зна само за једну, и она се налази у манастиру Св. Архангела код Призрена, коју сам тог дана целивао и испред ње се помолио. То је само једна икона, од три иконе, које су сачуване, а које потичу из 365 храмова колико их је било у Призрену, граду који је настао на темељима римског града “Тхеранда”. Овај град спомиње се у II. веку у “Географији”, делу чувеног хеленског научника Птолемеја. Од око 1214. године, у време Стефана Немањића, град припада српској средњовековној држави, а за време краља Милутина, Призрен је постао најзначајније трговачко место у Србији. Средњовековно призренско становништво чинили су Срби, али је било и Дубровчана, Корчулана, Влаха, Млечана, Грка, Саса и Арбанаса. Они су обично живели у колонијама. Највећу колонију су сачињавали Дубровчани. Путописци тога времена Призрен називају „царски град“, али с обзиром на велики број храмова, осим Царског, могао бих додати да је био и град Молитве.
Данас се испод зграда могу наћи остаци старих храмова, као и у подрумима старих зграда. Због свега тога, овај град за мене остаће бајковита успомена на претходне векове. Као да смо неке медијске личности, са свих страна су нас припадници међународне полиције снимали. Били смо им интересантни, јер као група дивили смо се и заустављали на сваком углу малих улица овог града. Овде је све заузимало нашу пажњу, као и прича о чудесној икони Светог Илије која се налазила у једном од многобројних храмова. Њу су за време сушног периода заливали водом, након чега је почела да пада киша. Нама је тог дана служило сунчано и ведро време, можда због краће молитве у цркви Светог Ђорђа у центру Призрена. Пре наставка путовања, сунчано време, осим за обилазак града искористили смо и за дегустацију Призренских ћевапа у једном од ресторана уз малу, али брзу реку Призренску Бистрицу.
Ненад Бадовинац,
Септембар, 2018.