Данас поподне сам угостио госта, али још преподне сам и сам био угошћен. Како се враћа једно лепо, неким другим лепим. Био сам угошћен уз књижевнике, адвокате, певачe и многе друге, у канцеларији оца Ваје у цркви Светог Александра Невског. После Свете Литургије отац је неочекивано отворио расправу на тему из Јеванђеља. Између неколико људи и ја сам дошао на ред да нешто кажем. Отац Вајо ме упитао: Ненаде, која су твоја запажања са данашње теме из читања Јеванђеља? Био сам помало затечен. Тема је била: Прича о богаташу и убогом Лазару између којих је после смрти била дубока провалија преко које не могаше прећи један другоме.
Помало необјашњива тема. Било ми је тешко концентрисати се на одговор. Лепше ми је било гледати кроз прозор и дивити се природи која буја у дворишту храма. Дворишно цвеће изгледа пуно знања од којих би могао пуно мудрости стећи. Нисам могао да одем на двориште храма, већ сам се ипак концентрисао на одговор. Замислио сам се пред провалијом која се спомиње у причи. Провалијом која раздваја добро од зла.
Спомињао сам том приликом како је занимљива чињеница да се добро и зло целог живота налази у нама, а онда после смрти се раздваја провалијом, или бесмртношћу. Душа која у себи има само добро, она постаје бесмртна, не може да постане смртна.
Ипак ми није било тешко да коментаришем бесмртност с обзиром да се насупрот мене, са оне стране прозора налазио пример оазе бесмртности. Сва природа коју сам видео је створена као добра. Остаје још само да људи схвате да у себи имају многе добре особине које би требали више да користе. Ако човек не почне да користи добро у себи, оно ће отићи од њега, а са тим добрим, отићиће и бесмртност.
Ненад Бадовинац