Chef Љубица Комленић и Ненад Бадовинац испред иконе Пресвете Богородице Лепавинске.
Одлучено је да се ове године парастос Архимандриту Гаврилу одржи у суботу, 13.04.2019. Био сам у Београду, али када ми је сестра Љубица рекла да њене колеге долазе из Београда да јој помогну у припреми свечаног ручка, тада сам одлучио да кренем са њима. Изненадна промена плана омогућила ми је да на дан када се обележава годишњица упокојења Архимандрита Гаврила запишем животно искуство које ми је испричала сестра Љубица. Предложио сам јој да водимо краћи разговор из којег сам приметио да је на сестру Љубицу јак утисак оставила Лепавинска чудотворна икона Пресвете Богородице, као и уопште хришћанска духовност. Љубица се сложила са мојом идејом и сели смо за сто у манастирској трпезарији. Љубица је Top Italian Chef. Међутим, сестра Љубица каже да онa када дођe у манастир Лепавину није Chef, јер овде не припрема храну по строгим рецептурама кулинарске технике, већ искључиво уз велику дозу љубави која је овде, по њеним речима, најважнији састојак хране.
Сестри Љубици је честа, готово свакодневна, потреба доношења важних пословних и животних одлука, тако да није чудно што смо наш разговор започели одлуком. Доношење исправне одлуке Љубица сматра најважнијим састојком живота, баш као што љубав сматра најважнијим додатком код припреме хране. Љубица је имала вере и љубави и могла је да крене у потрагу за важним животним одлукама. Али остајала је без снаге, јер све што је покушала у животу није било довољно за наставак. У том, за њу тешком животном периоду, сестра Љубица је сазнала за оца Гаврила из манастира Лепавине. За долазак у Лепавину добила је препоруку од своје рођаке чија је ћерка имала здравствених проблема. Ћерка је молитвама оца Гаврила оздравила и исцелила се испред Чудотворне иконе Богородице Лепавинске. Сестра Љубица је позвала оца Гаврила преко скајпа, али због своје болести, отац Гаврило у то време није био доступан на скајпу. Без обзира на то, Љубица је одлучила да крене на Васкрс у Лепавину. Кренула је из Италије за Лепавину на Велику Среду, 13.04.2017. Недалеко од Лепавине позвала ју је Оливера, власница собе коју је Љубица резервисала за период боравка у Лепавини и тада јој је рекла: “Знам да долазите да видите оца Гаврила, али ја вам морам рећи да се отац Гаврило ноћас упокојио”. Тада је Љубица постала свесна да је њена последња нада нестала. Све што је покушала да би дошла до помоћи око решавања њених животних проблема нестало је са упокојењем оца Гаврила. Нестала је и последња шанса у њеном животу да ће наћи излаз из животних проблема који су је са свих страна окруживали.
Борис Делибашић, Љубица Комленић и Данијел Микшић у храму манастира Лепавине.
Ипак, није се тада вратила кући, већ је одлучила да настави свој пут ка манастиру Лепавини. Када је стигла у Лепавину, целивала је Чудотворну Икону Богородице Лепавинске и чим је изашла из храма упознала је оца Василија са којим је разговарала и поверила му се. Након разговора, поздравила се са њим и хтела је да крене назад у Италију. Пред њен полазак неки необичан немир испунио је Лепавинску котлину. Тада је сазнала да посмртни остаци оца Гаврила управо долазе у манастир Лепавину и да ће сахрана бити у уторак. Отац Василије је требао да пронађе куваре који ће припремити ручак за велики број људи који се очекују у уторак. У том тренутку нисам могао ни да замислим колика је туга погодила сестру Љубицу, јер је жарко желела да управо она припреми ручак на тај дан, али због многих обавеза које је имала у уторак је требала бити у Италији. Као професионални Top Italian Chef, имала је веома важне обавезе у Италији. Затим се препустила молитви. У молитви се сетила својих ближњих којима је била потребна помоћ, а којима никако није могла помоћи. Хтела је да управо она припреми најбољи и најлепши ручак као задње што је могла да учини како би својим трудом приволила Господа за ицељење својих ближњих. У молитви замолила је упокојеног оца Гаврила да јој благослови да баш она припреми ручак за велики број људи који се очекује у уторак, на дан сахране Архимандрита Гаврила (Вучковића).
Executive Chef Данијел Микшић, Top Italian Chef Љубица Комленић и Борис Делибашић.
Недуго затим, сестри Љубици је пришао отац Васлије и рекао јој да је Владика Порфирије малопре звао и одлучио да сахрана буде у понедељак, био је то Велики Васкршњи Понедељак. Када ми је током нашег разговора сестра Љубица причала о том искуству, њој је подрхтавао глас, без обзира што је од тог догађаја прошло две године, сестра Љубица је и даље живела тај радостан тренутак. Онај тренутак када је свом својом снагом, сама, припремала ручак за двестотињак људи. У тај ручак унела је сву своју снагу и неизмерну љубав којом Љубица итекако обилује. Храну је припремала са молитвом у срцу, припремала је храну желећи да допринесе да последњи ручак припремљен у част и сећање на Архимандрита Гаврила буде најбољи и најбогатији, зачињен најважнијим зачином, а то је љубав према човеку који је био готово једини који јој је могао помоћи у животу. Љубица је постала свесна да је са одласком оца Гаврила изгубила последњу наду за решавање својих животних проблема. Након што су сви гости били почашћени и послужени богатом понудом разноврсних јела из кулинарске понуде сестре Љубице, она је отишла до гроба оца Гаврила. Хтела је да се поклони гробу оца Гаврила. Када је Љубица дошла до гроба кроз њу је прошла необичан осећај струјања посебне благодати, тај осећај струје био је толико јак као да се и сама укључила на неки извор електричне енергије. То је осећала кроз читаво тело, јаким интензитетом да се она наредних пет минута није могла покренути са места. Када је дошла кући легла је да спава и сањала је да се девет сати моли испред иконе Пресвете Богородице Лепавинске и да током молитве гори од врућине. Када се пробудила њено тело заиста је горело од врућине и није могла да се помери из кревета. Кроз неколико минута дошла је њена рођака и када ју је Љубица примила за руку, опекла ју је тако јако да је рођаци остао ожиљак на руци. Сетила се тада речи оца Василија који јој је пре поласка из манастира Лепавине рекао: “Теби је дата посебна благодат и нити једна негативна особа не може да ти се приближи”.
Борис Делибашић, Top Italian Chef Љубица Комленић, Драгослав Кос и Executive Chef Данијел Микшић.
Следећи Љубичин сусрет са Лепавином требало је бити на празник Успења Пресвете Богородице, 28.08.2017. Међутим, Љубица је покушавала одгодити путовање за Лепавину све до тренутка који јој је пружио нови животни почетак. Наиме, са својим колегом требало је да припреми ручак у манастиру Лепавина за празник Успења Пресвете Богородице. Међутим, тај датум им није одговарао и они су хтели одгодити долазак. Када је Љубица након разговора о одлагању извадила из торбе малу чоколаду као знак пажње за колегу и када су случајно погледали датум важења чоколаде на њему је писао датум 28.08. То је датум када се празнује Успење Пресвете Богородице. Било је довољно да се истовремено погледају са зачуђеним очима и тада готово истовремено изговоре најважнију одлуку Љубичиног дотадашњег живота, а то је: “Морамо бити у манастиру Лепавини за празник Успења Пресвете Богородице, 28.08. То је наша обавеза”. Љубици се већ тада много тога лепог почело дешавати у животу: деца су оздравила, живот јој је једноставно речено спашен у Лепавини, а оно што јој је најважније, око себе има искључиво позитивне људе. Све три претходно поменуте одлуке сестри Љубици су означиле нови животни пут и то је узроковало последњу којом је она једноставно резервисала своје срце само за једну особу, за Богородицу Лепавинску и тако се, рекао бих, доживотно везала уз Њену Свету Икону и Њен Свети благослов. То сам приметио у тренутку кад ми је сестра Љубица у наставку нашег разговора испричала причу за Лепавинску икону, тада ми је рекла: “На екрану телефона сада имам Лепавинску икону, али када сам је једном променила, тог дана, у ранојутарњим сатима пробудила ме јака светлост која је излазила из мог телефона. Нешто није било у реду са телефоном. Помолила сам се Богородици и вратила Њену свету Лепавинску икону. Од тада је икона Лепавинска увек у мом телефону и у мом срцу”.
На крају нашег разговора сестра Љубица Комленић ми је рекла: “Волела бих да сви људи читају ово што сам доживела и да дођу у манастир Лепавину како би доживели мир и истинску љубав. Желим уз своје искуство поручити да, ако људи искрено верују са пуно љубави и са отвореним срцем и предају животе Богу да их Он води кроз живот, управо то ће се и догодити. Ако верујемо искрено све оно што тражимо биће нам дато. Желим свима који читају ово моје искуство да пренесем сву љубав и топлину животне приче мог исцељења и исцељења мог вољеног детета. Након мојих животно важних одлука доласка у манастир Лепавину, ја сам сигурна уз помоћ и молитвено залагање Пресвете Богородице Лепавинске која је постала део мене и мог пролазног овоземаљског живота. Молим се даноноћно Пресветој Богородици да за празник Успења Пресвете Богородице, 28.08.2019. поново благослове мој долазак у манастир Лепавину. Богородица Лепавинска многе позива, а на нама је да ли ћемо да прихватимо Њен позив у Свети манастир Лепавину! Нека Господ и Пресвета Богородица помогну свима онима који читају моје искуство”.
Текст је настао из разговора који је водио Ненад Бадовинац са Top Italia Chef Љубицом Комленић.
Разговор вођен у трпезарији манастира Лепавине на дан када се обележило две године од упокојења вољеног и никад заборављеног Архимандрита Гаврила (Вучковића),
12.Април, 2019.