Икона Пресвете Богородице у манастиру Војловица
Река може да послужи да се на њеној обали осунчамо, уз реку можемо да чекамо залазак сунца. Можемо уз реку и музику лакше доћи до срца вољене особе. Мудро би било потражити извор те песме, без обзира ако је он и са друге стране реке. Корисно би било прећи реку и чути песму управо онакву како звући на њеном извору. Слушајући занимљив звук који је долазио до мене, кренуо сам у потрагу за извором тајанствених нота и стихова. На путу ми се причинило да сам залутао, јер непознатог звука и очаравајућих тонова убрзо је понестало. Прва мисао била ми је да сам се изгубио у непознатом или да су тонови били плод моје маште. Уместо музике чуо сам тупи звук, који је излазио из нафтног, рафинеријског комплекса. Ти високи емајлирани торњеви, сребрнасте цеви, дугачке као цели један град скривали су извор песме по коју сам дошао. Међутим на моје изненађење, унутар емајлираних торњева који овде представљају центар индустријализације, предамном, у самом средишту појавио се мали црквени торањ. Био је ненаметљив, миран и повучен гостопримац. Рекао бих да су ствараоци индустријског постројења били жељни црквених торњева, тако да су индустрију правили близу извора духовне музике. Ово је за мене ипак невиђен спој духовности и индустријализације. Приближавајући се извору звука, са моје леве стране налазе се емајлирани торњеви који служе за развој и напредак, као и за технолошки развој човека, док се са моје десне стране налази црквени торањ који служи за његов духовни напредак. Манастир Војловица као да је стопљена са панчевачком рафинеријом нафте, као да не могу једно без другог.
Захвалан сам тиму истраживача који су били уз мене
Можда је један од разлога ове синтезе управо тај, што се унутар поцинчаног индустријског комплекса људима јављала потреба за духовним развојем. Спој ова два термина омогућила је људима подједнако и технолошки и духовни напредак. Овај пут ћу неприметно оставити са једне стране индустријски развој човека, и окренућу се на другу страну, према црквеном торњу. Наилазим на две степенице које воде дубље, у подножје црквеног торња, онде се скривао разлог због којег се велики индустријски комплекс приближио малој цркви. Силазећи у цркву угушује се сваки звук индустријализације. Овде наилазим на слику духовности у пејзажу који се примећује на свакој од икона исцртаној руком прецизног Аутора целе васионе. Његови потези кистом претварају ову цркву у нацртани крајолик где обитавају тишина и радост. При уласку у цркву, радост се одмах приметила: наслоњена на свој олтар приметио сам икону Пресвете Богородице Лепавинске. Приметио сам радост, но тишина се није назирала, јер овде се чула врло надахнута песма младог хора који је певао гласом, испуњавајући две мале просторије различите надморске висине. Звук духовности се преливао као из кантице у кантицу, жарећи нас дивним, православним, духовним нотама. Постао сам свестан да сам пронашао извор музике којег сам тражио. Тек после Свете Литургије, изишавши ван из цркве схватио сам сврху постојања ових поцинчаних димљака. Они су ту једноставно да угуше све тонове који допиру из дубине православља, овде из цркве манастира Војловице. Доживљене духовне ноте ништа не може да угаси, јер свака нота ове дивне музике усадила се дубоко у нама, тако да ћемо их још дуго носити у себи и тако градити своју духовну компоненту брже него технолошку.
Изашли смо у цркву и сели на послужење у конак украшен прелепим иконама и сликама које су забележени уметничким оком. На ходнику ме зауставила непозната особа и питала ме: где се улази у цркву? Покушао сам да јој појасним пут, али боље да је неког другог питала, ја сам овде релативно нов и помало изгубљен. Касније сам сазнао да је то госпођа Вера коју смо чекали. Пошто је она стигла, цела дружина је била окупљен на једном месту. Кренули смо новим путем, јер постоји неизоставна потреба доброчинства сваког он нас. Кренули смо занимљивим путем како би проценили може ли наша унутрашњост бити испуњена радошћу у тренутку када даривамо оне који немају. Окупљени по благослову оца Гаврила, направили смо прве кораке којима смо своју душу нахранили осмехом, а осмех касније делили људима који га немају, управо онима који осим сиромаштва немају ништа друго. Уз оца Гаврила придружила нам се и мати Михаила из манастира Ваведење. Свестан да сам нашао извор тихе духовности овде у манастиру Војловица, уз музику која је достизала чак до Београда, овде на Светом месту, сусрео сам се са извором Правосалвља и тако се за један корак приближио спознаји и дубину своје душе.
Галерија фотографија
Ненад Бадовинац
Фебруар, 2011.