Манастир Велућа
Имао сам прилику недавно да посетим једну врло занимљиву вилу која се налази у средишту Београда. Шетао сам њеним украшеним дворанама и дивио се уметности којом су украшене њене просторије. Биле су испуњене светлошћу која се претварала у привлачно бештавило. Но, исто тако ме угодно изненадио призор пун таме и тишине стотину километара од Београда када сам посетио унутрашњост храма манастира Велућа. Наши преци, цареви, градили су храмове, градили су дом за своју душу. Могли су да саграде велике дворце чијој величини би се дивили савремени градитељи. Премда су били богати, они су градили скромне манастире. Манастир Велућа се налази далеко од урбане средине, у шумовитом не баш приступачном и скривеном пределу. У њему се примећује недостатак дневне светлости. Кроз његову капију светлост једва да уђе, а када уђе, она постаје толико безначајна, изгубивши се истовремено у диму тамјана који га заробљава.
У посету манастиру Велућа дошао сам непланирано. Тражећи прави пут, нашао сам се на споредном, који ме је довео до храма, али који није био уписан на карти. Када сам стигао у двориште манастира, дочекала ме девојчица у чијој пратњи је била њена бака. Девојчица ме упутила на продавницу свећа у којој ме она лично послужила и наплатила ми куповину. Видевши помало неуобичајен разговор девојчице и мене, пришле су ми монахиње и позвале ме на послужење, да седнем код њих у гостопримницу на тераси конака. Монахиње су ме понудиле кафом и својим драгоценим временом и разговором којег много ценим. Сели смо за сто за којим се могла слушати занимљива тишина. Седео сам насупрот храма, и слушао у правцу улазних врата из којих је излазила тишина. Након испијене кафе захвалио сам се монахињама и замолио за благослов да мало фотографишем пејзаж који их окружује. Но, прво сам отишао да чујем извор тишине и осетим хладноћу која је долазила из храма. Када сам ушао, тишина коју сам затекао била је слична тишини која извире из мене, а њена хладноћа је била огледало мог срца. Као да сам у том тренутку доживео себе.
Велућа је један од најстаријих храмова у Србији осликан многим фрескама са ликовима Светитеља, али мрачна унутрашњост храма, дочаравала је да су фреске биле нејасне и слабо видљиве. Окренуо сам се фрескама, гледајући мрак и слушајући тишину. Чуо сам себе. Слушао сам своје дисање и откуцаје свог срца, које не могу да чујем у хаосу градске свакодневнице. Тада, слушајући своје дисање, које је удисало хладан ваздух, усмеравајући га директно у плућа и тако кроз крв све до срца, гледао сам у мраку, како молекуле храмовне духовности улазе у мој крвоток. Откуцаји срца су се успорили, али таквим споријим, али снажнијим и гласнијим ритмом све јаче се оплемењивала подсвест снагом благодати светих икона и фресака. Подсвест као гнездно свакојаких мисли и помисли била је подстакнута да се пробуди из таме гестом храмовне духовности. У унутрашњости храма имао сам могућност да приметим себе. Видео сам своје срце како се бори са мислима и помислима. У тој борби додатну снагу дали су ми светитељи са многобројних слабо видљивих али постојаних икона и фресака.
Тишина и тама су ми помогли да лакше пронађем себе, да ми моја унутрашњост постане јаснија. Раскошна светлост богатих вила и дворана нам не може обасјати нашу унутрашњост, то је искључиво могуће у полузатамњеним, мистичним храмовима уз лагану светлост кандила. Наши преци су често посећивали храмове, нису се препуштали идеји изградње велелепних дворана испуњених кристалима, него су се радовали упознавајући своју унутрашњост, сагледавајући своја дела и водећи бригу о чистоћи свог срца.
Манастир Велућа
Храм Божији, идеално је место у којем можемо упознати себе. Храмовна тишина, мир и затамњено мистично светло омогућује нам да што јасније схватимо оно што се налази у нама. У храму можемо лакше да разговарамо са собом. Тај разговор је често неугодан и непријатан. Можда је управо то разлог зашто је нашим прецима била потребна тишина и тамна мистичност. Хтели су да боље упознају своју духовност и да живе у складу са својим срцем. Данас људи избегавају посету црквама. Данашњи човек се боји цркве, јер је то једино место на свету у којем може истински да се упозна. Можда управо страх од самоспознаје, данашњег савременог човека удаљава од цркве.
Оставивши манастир Велућа и тему самоспознаје вратио сам се у Београд у којем овакве теме немају никакав значај. Тамо где људи живе и хране се својим страстима, самоспознаја нема никаквог смисла. Градови су пуни нагомиланих животних брига и проблема, које притискају сваку душу од које се она разбољева. Но и градови имају своје храмове, своје фреске и свете мошти многих светитеља. Тако да су људи позвани да попуне храмове, цркве и манастире, а не, данас већ препуне, градске болнице.
Ненад Бадовинац,
Јануар, 2015.