>
Nakon vožnje i proboja kroz grad do beogradske crkve Vaznesenja Gospodnjeg, uspeo sam da dođem u dvorište hrama, ovde sam naišao na mnoštvo vernika koji su se spremali za početak svete Liturgije. Svi poznaju veličinu današnjeg praznika, kada se Spasitelj vazneo na nebo, a nama ostavio Crkvu na zemlji.
Od danasnjeg dana, imamo jednu Njegovu Crkvu na zemlji, koju nam je Spasitelj ostavio da međusobno s njom i svi zajedno jednog dana odemo na nebo. Kao što znamo nebo je dosta visoko, toliko visoko da se bez Crkve se ne bi mogli popeti gore.
Crkva Vaznesenja Gospodnjeg u Beogradu je danas bila puna vernih, znatiželjnih ljudi, svi su došli da vide kako se to uz Crkve odlazi na nebo, došli su da vide, ali samo da vide, jer im se baš i ne žuri odavde. Dobro je i ovde dok god ima hleba i vina. U ovoj gomili ljudi u crkvi, morao sam malo da unesem nemir; izvinite, oprostite, hvala, molim Vas samo da prodjem, hvala, dečko šta se guraš, izvinite.. ovako je otprilike izgledao moj ulazak u crkvu do centralne ikone, ali zato je izlazak bio puno brži, kada mi se obratio crkveni službenik; „Gospodine ako ste celivali ikonu, molim vas ovuda izadjite.. „
princ Aleksandar sa princezom Katarinom
Tako da sam Litrugiju nastavio da slušam ispred crkve, sa mnoštvom naroda. Uskoro su pored nas prošli princ Aleksandar sa princezom, sa ove strane crkve nije bilo velikih kamera, koje su princ i princeza hteli mimoići. Kamere su izbegli, ali su naišli neplanirano na moj fotoaparat, sudeći po izrazu njihovih lica na fotografiji bilo im je drago što su deo ove fotografije.
ikone u rukama mladih
Ušli su na sporedna vrata crkve, na koja sam kasnije pokucao da im se pridružim. Opet crkveni službenik, koji je jedva dočekao da me zaustavi sa pitanjem za koje novine radim.. za takve situacije uvek imam ponosno spreman odgovor, radim za sajt Manastira Lepavina i za Radio Blagovesti. Ušao sam unutra bez problema i napravio par fotografija koje su kasnije brzinom interneta stigle na desktop u keliju oca Gavrila u manastir Lepavinu. Litija je prolazila glavnim ulicama Beograda ulicama koje vode do Saborne crkve i od tamo smo krenuli ponovo prema crkvi Vaznesenja Gospodnjem.
Priprema za početak Litije smo pratili, pažljivo gledali ko sve prisustvuje Litiji, deca u narodnim nošnjama sa svetim ikonama su mi bila najzanimljivija, crkveni i državni velikodostojnici su svojim prisustvom uveličali sam doživljaj Litije. Svi su svesni da je moć lakše naći ovde pod suncem koje se zadnjih dana sve češće pojavljuje iznad Beograda.
Svi smo mi došli u litiju doneti svoju tamu, nemoć i slabost, a uzeti komadiće Slavskog kolača koje su takođe bili deo litije, sa svakog slavskog kolača poslužio sam se sa četri šečerne kuglice, bilo je ovde u izobilju za sve nas i Ljubavi, i Sreće, i Zdravlja, i Uspeha.
deca sa ikonama i cvetom u kosi
Da nema ponekad tame u nama, ne bih nikada znali šta znači sazrevanje i odrastanje. Kada postanem svestan tame, veselim se, jer znam da uskoro dolazi trenutak kada će ona da bude saprana sa mene. Pratim taj osećaj koji izvire iz moje duše. Tada postajem jači i sposobniji. Zreliji i iskusniji. Samo ne shvatam odakle tami ta hrabrost da dodji na moju dušu, kao da ne zna da tu za nju nema mesta, da nema razloga da se nečemu nada. Kako je došla tako će biti i isprana. Uvek nestaje jednostavno i brzo u trenucima kada Spasitelj zatreperi svojim imenom. Njene tamne mrljice i ranice koje ostaju na mojoj duši samo mi pomažu da budem jači, sposobniji i ubuduće otporniji. Nevidim svrhu njenog truda i upornosti oko prolaznosti.
Predlazem tami da ne dolazi na moje srce i dušu, jer će biti ubrzo saprana imenom moga Spasitelja. Predlazem svojoj duši da zatvori vrata pred onim drugim – ja, koji se nalazi u meni, te da pristojno u razgovoru zamoli tamu da nađe neka druga mesta za sebe.
Neću prerano da se veselim pobedi, ali lepo je slaviti, i šetati u litiji kao pobednik, jer osecaj je božanstven. Od sada ja plešem na muziku koju ja hoću, od sada je za mene lepota ono što je lepo, a ne za ono što sam ja mislio da je lepo.
Patrijarh Irinej i episkop Atanasije Rakita
Šetajući dalje uz litiju, primetio sam da na Slavskim kolačima ukrasne šečerne kuglice. Bilo ih je dovoljno za sve u litiji da se zasladimo sa Ljubavi, Srećom, Zdravljem, i Uspehom. Poslužio sam se sa četiri kuglice i nastavio u ostatku dana diviti se darovima koje sam dobio u Litiji Beogradom.
Svi voliko primati poklone, a još je lepše saživeti se sa njima, kada su stalno sa nama. Pokloni koji žive i rastu u nama ili pored nas. Pokloni koji ne odlaze od nas nego se nastanjuju u nama i zidaju temelje hrama za kompletno useljenje. Zašto i mi kao i oni, nebi u sebi zidali novi hram? Hram kojeg neprijatelj neće moći srušiti.
Nenad Badovinac
Jun, 2010.
Поделите са пријатељима...