Мати Михаила пред кивотом са посмртним остацима
Његове Светости Патријарха Павла
Недеља 15.11.2009. шећемо уз Саву, уз мирну реку, зрцалну као огледало, умирила се и река и крошња дрвећа на оближњем дрвореду. Људи су пролазили и причали, али се нико од њих није чуо, звукове је носио ветар у неком непознатом смеру. Овакавим пејзажом ми је било испуњено цело недељно поподне. „Помаже Бог брате Недаде, како си?“, стигала је предвече СМС порука од мале Марије, уствари од њене мајке Маје: „Да ли постоји могућност да сутра дођеш до нас па да одемо до манастира Раковице, макар на 20 минута. Опрости на слободи, али ти си ми пао на ум, јер никако да дођем до мати Михаиле, а ти разумеш колико ми она значи. Одлучио сам да сутра после подне кренемо заједно у манастир Раковицу. Обично је фотоапарат увек поред мене, али данас га нисам понео. Маја, она никад не носи фотоапарат, али га је данас на сву срећу понела, па сам искористио време док Маја и мати Михаила причају, да забележим фотозапис овог прелепом манаститра. Испред дворишних зграда нас је дочекала мати Михаила, весело су сада куцала наша срца. Након дужег времена били смо заједно, па макар и на само 20 минута. Но, нисмо намеравали остати дуго, јер мати Михаила је била уморна, па боље је да раније кренемо.
По жељи Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Павла, да буде овде сахрањен у манастиру Раковица, данас је овде много људи који брину о организације патријархове сахране. Сви раде, велике су биле припреме, па и није сада баш најбоље време да се овде дуго задржавамо. Целивали смо икону у цркви и кренули смо. Само што смо се поздравили, када смо били на растанку, и да кренемо, стигао је Митрополит Амфилохије. Ми смо стали са стране и мирно гледали. Без обзира на мноштво људи, била је велика дисциплина, свако је имао неки свој задатак сви су обављали своје дужности, а ми смо стали испред Митрополита. Цекали смо нешто, не знам ни шта, ни кога.. Изненада је мати Михаила рекла да идемо до Саборне цркве да се поклонимо кивоту са земним остацима Патријарха Павла.
Мала Марија жели целивати Патријарха Павла
Возили смо се у тишини, вани је било тмурно и тешко време. Чак се ни мала Марија није чула. Помало срећнии што смо заједно, али и тужни, јер смо се питали: како ћемо сада у тренуцима и сиромашним временима без Патријарха Павла. Ове мисли ми је прекинула мала Марија када је понудила матушки малени крстић из Јерусалима, и при томе тихо казала мати: „Мати, узми крстић нека те чува од свих великих змија“. Сви смо зашутили и занемили. Уз повећу гужву у градском промету појавили смо се ускоро испред Саборне цркве, где су нас, једино нас, пустили унутра да уђемо са аутом до самог уласка у цркву, иначе све је било заграђено са полицијом. Километарска колона људи, верника, старијих, и млађих пружала се све до краја Кнез Михаилове улице. Било је овде хиљаде људи који су дошли да се поклоне моштима нашег Патријарха Г.Г Павла. Неки човек који је познавао мати Михаилу, пропустио нас је у цркву и убрзо смо се нашли пред кивотом. Целивали смо посмртне остатке Његове Светости и то најпре мати, целивала га је као свога духовног оца и родитеља, на начин као да је остала без.. не знам ја то описати. Као и иконе које су биле наслоњене, Христова, и икона Пресвете Богородице. Имао сам Мајин фотоапарат којег је чудом понела баш данас. Ускоро смо чули сви малу Марију, цела црква ју је чула како исказује своју жељу: „Хоћу и ја да га пољубим“! После Марије и ја сам стао пред свети кивот, нисам био достојан да целивам Патријархову руку. Свестан сам и знам зашто, познајем тај разлог који је увек ту поред мене. Моје усне су могле да дотакну само кивот. Хвала драгоме Богу који ме удостојио да дођем овде и у овом тренутку будем бар на кратко поред Патријархоа Павла, који је на место Патријарха Српске Православне Цркве дошао 1990 године, те године сам први пут дошао у манастир Лепавину у загрљај оцу Гаврилу Лепавинском. Патријарх на трон наше Цркве, а ја у малени и непознати српски православни манастир у Хрватској.
Кивот је остао дуже време у Саборном храму, стотине људи у реду чекали су да целивају земне остатке патријарха Павла, а ми смо се мирно удаљили и кренули до манастира Раковице где смо оставили мати Михаилу. Само што смо сели у ауто и спремили се да кренемо својим кућама, зауставља ме човек и пита одакле сам, кажем из Бјеловара. Тада сам се упознао са човеком који је такође из мојих крајева. Био је то црквењак манастира Раковица, човек који већ годинама помаже око храма, управо је он пројектовао сва предивна светла и дворишну расвету храма, која ће од сада осветљавати не само манастирско двориште и храм, него и гроб са земним остацима нашег Патријарха Павла.
Дан после упокојења Његове Светости Патријарха Г.Г Павла, 16.11.2009.
Ненад Бадовинац