>
Sa moje leve strane u srebrnom žezlu stajala je uzvišena iznad svih sveća u kapelici Slavska sveća, prinešena u čast Arhangela Gavrila. Na prozoru se primećivalo tek probuđeno sunce. Sveta Liturgija u kapelici manastira Vavedenje počela je nešto ranije nego inače. Moja sveća bila je jedina prinešena toga jutra, samo zato što je u narodu retka Slava Sabor Arhangela Gavrila. Osim Sveće i Slavski kolač je stajao poput nje usamljen u kapelici. Bio sam dalje od njih, ali ih pogledom nisam ostavljao. Očekivao sam što skoriji kraj Liturgije, jer je ta razdvojenost smetala i hteli smo se je rešiti.
Posle osveštenja Kolača primio sam svoje Slavske darove čvrsto obema rukama, ne puštajući ih. Hrabro ih noseći prema svome domu. U stanu sam za njih pripremio posebno mesto. Toga dana se za nova tri člana povećala moja obitelj. U društvu sada uvećane obitelji proveo sam čitavo pre podne, to vreme smo proveli razgovarajući ni o čemu, u potpunoj tišini, uz malo sna i malo čitanja. Sveća je polako gorela, šireći svetlost u sve kutove, jer se odbijala od srebrnog žezla dopirući tako u sve krajeve stana. Moji Slavski Darovi svojom smirenošću i tišinom uspeli su uzburkati vazduh u stanu, a titrajem Sveće ustitrali su čak i izvor toplote moga bića. Sveća je sve jače svetlita, pa se sudeći po tome, usuđujem reći da sam bio dobar domaćin svojim cenjenim Gostima; Slavskom Kolaču, Slavskoj sveći i Slavskom žitu. Nadam se da je moje gostoprimstvo izazvalo želju da me ovi uvaženi gosti posete i dogodine i nanovo donesu mir i toplinu u moj dom.
Popodne je brzo svanulo, gosti su ubrzo umnožili i povećali naša četvoročlanu obitelj. Gostima koje smo očekivali pripremili smo nekoliko iznenađenja, poslednje od njih, kao šećer na kraju bilo je slatko iznenađenje, voćna torta prekrivena posnim šlagom posle koje niko nije mogao da ostane ravnodušan. Međutim, pre torte trpeza se napuniti slanim poslasticama. Kao neiskusan u kuhinji, podsetili su me da je sarajevska pita iz Makedonske ulice idealno rešenje za ovu prigodu. Samo kako da dođem do njih i ostavim porudžbu. Jednom davno sedeo sam tamo sa Ljubinkom kada smo se posluživali u posne dane, naveliko se diveći njihovim specijalitetima. Najbolje da njega pitam kako doći do ove prefinjene porudžbe. Kada sam ga pozvao, telefon ga je našao upravo tamo uz pitu. Bio je to dovoljan dokaz da upravo taj specijalitet treba da krasi moju slavsku trpezu.
Kako su gosti dolazili tako su nailazili na postavljen sto gde su bili posluženi Kolačem i Žitom, zatim smo ovde uz čašicu crnog vina “Car Lazar” i “Carica Milica” nazdravili, a uz svako pojedinačno slikanje obeležili smo početak veselja. Svako se slikao sa freskom Belog Anđela (Arhangela Gavrila) koji se nalazio skoro pa oslikan na zidu, freska je izlazila iz projektora i uz pomoć kojeg se slepila na zid sobe.
Ovako dopunjenoj i velikoj obitelji, počeli su se uskoro i ostali pridruživati. Došli su Zoran, Emilija, Jovana, Ljubinko i Žana iz Rusije, zatim i Dušan kojeg zovemo Hilandarac, jer često sa svojom agencijom vozi hodočasnike za Svetu Goru. Bili su tu i Darko, Biljana, Dara, Silvana, Marijana, Jasmina iz Zrenjanina. Neprestano se povećavao broj prisutnih, ali kada su došli i poslednji gosti; Tankosava, Dušan i Nevena sa Novog Beograda, svećin stjenak se istrošio i plamićak se ugasio. Osvetlivši sa svojim poslednjim svetlosnim snopom poslednjeg gosta. Sada kada su gosti svi na okupu, isplivao je i treći deo proslave, posluženjem u gostinjskoj trpezariji.
U gostinjskoj sobi ničeg nije nedostajalo. Posluženje je krenulo sa slanim, a završilo sa slatkim, banana i višnja u posnoj torti su predstavljale šećer za kraj. Okupljeni tako u trpezariji, gosti su pripredili za mene takođe šećerno iznenađenje. Naime, iz kutka sobe čuo se poziv da ustanemo, želeli su da mi otpevaju “Mnogaja ljeta”. I to uz originalni horski glas pripadnica nekoliko beogradskih horova koje su svojim vrhunskim glasom probijale zidove stana i komšije podigle na noge. Sve to vreme kako je sunce zalazilo, freska Belog Angela pripijala se sve jače i jače ka zidu sobe.
Mobiteli su zvonili. Tokom proslave javlja nam se i otac Gavrilo iz Lepavine, kako bi mi čestitao Slavu, i kako bi nam blagoslovio druženje. Upravo njegovim blagoslovom smo se i svi mi ovde prisutni upoznali, svi koji smo veceras u gostinjskoj trpezariji, svima su nam zajednički naši duhovni staratelji; otac Gavrilo iz Lepavine i mati Mihaila iz Vavedenja. Na kraju dok smo svi delili sreću i zadovoljstvo, pozvao sam jednu dragu osobu, daleko od nas, čak u drugoj državi, sedela je sa druge strane Interneta, majka, u svojoj tihoj prostoriji. Uz mali ekran i zvučnike upoznavala je naš mali raj koji nam je naš Svetitelj Arhangel Gavrilo priredio. Dokazali smo da je naša namera da i dogodine proslavimo Njegov Sabor, Njegovu veličinu, jer upravo On svojom veličinom predstoji samom prestolu Božjem. Spomenuvši to na jednom mestu u Pismu gde kaže: “Ja sam Gavril, što stojim pred Bogom” (Lk.1,19).
Moglo bi se tako slaviti danima, međutim najvažnije je proslavljeno i najpotrebnije obavljeno. Pozdravivši se sa gostima, poklonio sam im po primerak knjige: “Čuda Presvete Bogorodice Lepavinske”, i po primerak male ikonice Bogorodice Lepavinske, za koju su mi već neki javili da će je uramiti koliko im je lepa. Sveća je izgorela, Kolač i Žito su nestali, a blagoslov je ostao u kući čuvajući radost i mir.Nenad Badovinac,
April, 2011.
Поделите са пријатељима...