Много пута сам гостовао на проби хора код професора и академика Димитрија Стефановића у Српској академији науке и уметности. Међутим, синоћње окупљање многобројних чланова хора, као и многих гостију никако се није могло поистоветити са ранијим пробама на којима сам био присутан.
Те вечери се појавио још један тренутак због којег су многобројни дошли занемарујући своје свакодневне обавезе. Хала је била рпепуна, а ходници у Академији су грмели од снажних гласова свих певача присутних на проби. Непевајући већ само слушајући, хтео сам да разазнам када хор стихијски пева, а када шири молитву. Свако од нас живи молитвом, сви своје животе остварујемо кроз молитву, јер тако се обраћамо Господу. Знамо да је Он, Бог живих, зато наша молитва постаје потпуна тек када је живоноста и радосна. Синоћ ни у једном тренутку није недостајало живота и радости у гласовима хора. Обично стихијско певање је и даље остала непознаница, а искрени разговор са Богом кроз молитву је био глас који је испуњавао ходник и ширио се Београдом.
Све канцеларије у густим ходницима Академије су чуле молитвену песму. Међутим изван зграде, мало ко је знао, да је хорско певање молитва, да је то наш разговор са Богом, којег смо те вечери преточили у песму. Никоме од људи немогу замерити што не познају молитву, јер нити ја до тада нисам био свестан како звучи искрени разговор са Богом.
Ненад Бадовинац.
Новембар,2013.