Прошло је много времена од када сам задњи пут посетио родитеље који живе у мом родном крају. Непосећујем их често, јер ја живим у једној, а родитељи у другој држави. Контакт с њима често остварујем путем телефона, интернетом, тј. скајпом. Међутим, та врста контакта не може да константно замени, онај стварни родитељски загрљај. Покушавам да замислим како је људима који су прогнани из својих кућа или присилно раздвојени од своје обитељи. Данас је цео свет у некој врсти изгнанству. Многи живе живот прогнаника и раздвојености. Многима недостаје осећај преласка преко кућног прага. Међутим, многи немају коме да се врате. Много је људи без ближњих. Многи имају растављене родитеље или поломљене обитељи.
Могу замислити, како и вечерас као и сваке вечери, мој отац брине о својој обитељи и како је константно окупља у својим молитвама. Он са својих 78 година, свако вече приноси кандило испред иконе Пресвете Богородице. Њему, као и многима из мог родног краја познат је мали број православних икона, али међу њима је најпоштованија икона Пресвете Богородице Лепавинске. У многим домовима мог родног краја кандило гори управо пред Њеном, Лепавинском иконом. Увече у стану отац принесе кандило, моја мајка очисти сто у кухињи и препушта оцу власништво над кухињом. Он лагано одстрањује изгорели стјенак са кандила, подиже свежи стјенак и долива уље како би се чашица попунила све до металне жице која држи стјенак. Када отац принесе пламен кандилу, оно засветли потпуно белом светлошћу. Тада га отац враћа назад на његово место, испред Лепавинске иконе. Бела светлост убрзо испуни собу и у њој се задржава целу ноћ. Често светлост кандила остане пред иконом све до сутрашњег послеподнева. То оца много обрадује, јер сматра да је сама Богородица Лепавинска благословила његов принос, те да због Њеног благослова кандило гори тако дуго пред иконом. Осим кандила, отац свако вече приноси и тамјан у кадионици која је импровизована од само њему познатих материјала. На лаганом пламену тамјан се греје и тада испарава његов богоугодни мирис. Мирис се шири целим станом, али и ходником у згради, тако да и суседи могу да осете његово благоугодно дејство. Отац је тек након завршетка кађења стана спреман да прочита понеко поглавље из духовне литературе и на крају да у краћој молитви спомене своју обитељ, супругу, моју мајку с којом живи, и своју децу, која су често физички далеко од њега.
Дуго нисам видео оца и мајку, али вечерас могу да замислим како изгледа духовно вече у стану мојих родитеља. Вечерас, пред сам празник Светог Николе и ја сам пришао свом кандилу да му принесем светлост, баш као што то и отац чини. Касније сам отворио кутијицу са тамјаном и унутра нашао три комада Смирне за које сам и заборавио да их имам. Добио сам их на дар. Смирна је врло ретка код нас. Смирна је иначе смола која нам је позната из хришћанског предања. Једно од предања је и догађај који описује да су жене мироноснице Смирном хтеле да помажу Христово тело после смрти, али нису успеле, јер Христа нису нашле у Његовом гробу. Пре него су оне дошле да посете Христов гроб којег је чувао Бели Ангел, Он је већ био васкрснуо. Када се мали угљени брикет разгорио поставио сам на њега комадић Смирне. Доиста неуобичајен мирис је испунио мој стан, другачији од сваке врсте тамјана. Чудновати мирис Смирне у мом стану је компоновао богоугодни предпразнични мир. Подсетио ме мирис Смирне на очев принос кандила и његово кађење стана, али и на обитељски загрљај који је свакоме човеку много вредан, али због неког разлога ипак веома редак у данашње време.
Ненад Бадовинац,
19.12.2013.