Раног јутра сам довезао мати Михаилу до болничке клинике, тачније до клинике за очне болести у Београду. Испред клинике је била велика гужва за паркирање. Немогуће је било паркирати ауто на паркирно место. Пристао сам на улици и помогао мати да дође од аута до клинике. С њом је била мати Варвара, такође монахиња из манастира Ваведење. Њих две ушле су у клинику, а ја сам их чекао у ауту. Проматрао сам том приликом људе који су излазили из клинике. Било је млађих и старијих, сви којима је неопходна помоћ лекара. Захвалан сам лекарима јер они чувају и брину о здрављу мати Михаиле. Међутим, мати осим у овој клиници, свој вид је лечила и молитвом Светом Апостолу Луки. Њен вид се вратио молитвом испред чудотвоне иконе Светог Луке која се налази у Бошњанима поред Крушевца. Тамо се мати помолила светом Апостолу, пошкропила је очи изворском водом, и тада јој се вратио вид на једно око. Благодарила је Богу за поврат вида на једно око, па на операцију за друго око није хтела да иде. Мати као хришћанка зна за веру и наду у оздрављење, али многи болесни људи немају веру у Бога. Таквим људима су неопходни лечници, да брину о њиховом здрављу. Многи људи немају уздарје у Бога за оздрављење, али Милостиви Бог ипак брине о исцељењу и свих неверујућих људи шаљући им лечнике да брину о њима.
Када сам успео да паркирам ауто на означено место, ушао сам у клинику. Тражећи мати Михаилу, нашао сам је са мати Варваром како седе међу мноштвом уморних, исцрпљених израза лица, људи који чекају пред амбулантом. Од њих су се разликовале по црној одећи, али и по стрпљивошћу које су имале чекајући у реду. Мати Михаила је држала штап на којег се помало ослањала. Много је времена прошло, док са шалтера нису прозвали њено, не монашко, већ световно име које дуго нисам чуо. Из чекаоне смо пошли до врата од амбуланте где ради њен лекар. Сестра је изашла да од мати узме потребне упутнице и налазе. Замолила нас је да седнемо и још мало причекамо. Предност код лекара на овом одељењу имају деца. Ми смо мало дуже чекали, јер је баш тог дана мноштво деце дошло да преконтролишу свој вид. Преко пута мене у ходнику седела је једна девојка. Глава јој је била прекривена марамом, а повез јој је прекривао уста. Имала је око 25 година. Нису јој се испод мараме назирале ласи косе, као да јој је коса отпала од неке врсте зрачења или неких посебно јаких здравствених терапија. Гледајући је, држао сам у рукама матин штап. Седећи насупрот девојке, лупкао сам лагано са штапом у под. Матин штап је стар, са искривљеном дршком за руке, која је прилично похабана. Када би девојка погледала мене, ја сам скренуо поглед на штап, како ме она неби приметила да је гледам. Изгледала је опуштено и храбро, на њој се није видео страх од болести, а и деловала је мирније од свих људи који су седели око ње. Држао сам непрекидно матин штап у руци и проматрао болесну девојку и њену храброст која ју је испуњавала. Држао сам у рукама штап мати Михаиле и опажао болесне људе око себе. Ударајући лагано са монашким штапом у под, веровао сам да штап, као што је одвео мати Михаили до исцељујућег извора, да тако може и ове људе покренути да посете чудотворна исцељитељска Света места којих има јако пуно на нашим просторима.
Девојка је убрзо ушла у амбуланту, а мати је изашла. Пружио сам јој њен штап, јер се мати тако лакше креће. Убрзо смо стигли испред манастира Ваведење. Поздравио сам се са мати, а она се ослањајући на свој штап лаганим кораком удаљавала од мене. Била је помало тужна, јер неко време неће моћи да због проблема са видом чита многобројну духовну литературу која храни њено велико срце.
Ненад Бадовинац
Децембар, 2013.
Београд