Народ највише посећује манастире оног дана када манастирски храм прославња свог заштитника којему је посвећен. Без обзира да ли је верујући, народ из околних места посећују светињу и на тај начин поштују предање од својих предака. На дан Јеванђелисте Светог Апостола Луке имао сам могућност да посетим манастир Светог Луке у Бошњану. Нови велики храм се гради и већ тог славског дана окупио је верни народ на Свету Литургију. Велики храм направљен је на месту старог храма, али тако да стари храм није срушен него се на стари храм назидао већи храм.
Величанствени нови храм посвећен Светом Луки био је испуњен мноштвом народа. Чини ми се да ће ускоро и овај нови храм бити премали да прими велики број народа који на дане хришћанских празника долази овде. По завршетку Свете Литургије владика Пахомије који је гостовао на манастирској Слави изговорио је богом-надахнуту беседу, а затим је игуман ове светоманастирске обитељи, многопоштовани архимандрит Алексеј, позвао верни народ да се послужи на трпезом која је била постављена испред храма. Нагласио је, да је трпеза на благослов за сав народ и да не сме да се догоди, да неко оде не послужен из манастира. Притом је рекао да је манастирска трпезарија намењена за званице, а послужење за сав народ да је организован испред храма. По изласку из храма, утз остали народ стао сам у ред како бих се послужио. Узео сам неколико сланих и слатких специјалитета.
Чекајући у реду са осталим верним народом, гледао сам у мозаик изнад западних врата храма, на којем је био приказан фазан из библијске приче. Испод цртежа налази се уклесан текст са натписом: “…трудом игумана архимандрита Алексеја и братства, добром вољом и приложништвом благочестивог и христољубивог народа, годова 7523. од саздања света… “. Узео сам послужење и мало се одмакнуо од гужве. Стао сам тамо где нема гужве, али где има довољно сунца, јер јутро је било прилично хладно. Убрзо су ту прилазили и остали људи, тражећи заклон од ветра. Започео сам са једном човеком спонтани разговор. Убрзо смо се дотакли теме о броју година који је написан у поруци изнад западних врата храма. Човек је са негодовањем причао о броју година, сматрајући да се са таквим рачунањем времена негира српска историја. Саслушао сам га и касније сам му рекао да је управо то Стари српски каленар који је уједно и најстарији календар на свету и да смо по том календару тренутно у 7525. години. Причали смо тада о календару, како су се управо са Старим српским календаром служили славни српски великани. Наши преци су мерили време од 5508 године пре Христа, а то потврђују многи средњовековни списи. Пример је “Карејски типик” којег је написао Свети Сава: “Овога ради писах и потписах ово моје рукописаније у лето 6707. године”. Исто тако Деспот Стефан Лазаревић пише да се Косовски бој: “…случио 6897. године”. 5508+1389=6897.
Наредних дана сам у литератури на интернету пронашао податак да је наш старо-српски календар најстарији календар, јер на пример, Јевреји су почели да мере време 3760. године пре Христа, што значи да је наш календар старији за пуних 1748. година од библијског календара. Један рано-хришћански путописац и историчар из раног 3. века нове ере, који се звао Секст Јулије Африканац, у свом делу којег је написао под називом “Историја света”, он је навео да је од стварања света до рођења Исуса Христа прошло 5.500 година. (извор Википедија: Секст Јулије Африканац). У другим изворима се може наћи мишљење нашег научника С. Филиповића који каже да је све више научних доказа да Стари српски календар бележи време мери од Свеопштег потопа, који се догодио пре око 8.000. година. Он наводи да се Јулије Африканац прославио рачуницом да је Христос рођен 5.500 година после Нојевог потопа.
У Српском Народном календару за 2017. годину, Д. Антонић наводи да најстарији календар рачуна време од постанка света, од 01. септембра 5508. године пре рођења Исуса Христа. Према том календару сада је 7525. година. Српски календар издваја се и по протоколу, јер прво се пише година, па месец, па дан, управо онако како у савремено време рачунари мере датум. Према овом календару, година има само два годишња доба, лето и зиму. Лето почиње на Ђурђевдан, а зима на Митровдан. Антониић наводи да је Стари српски каленар најстарији на свету, затим други по старости је календар Западне цркве и по њему је сада (6727./2017.година). Трећи по старости је Јеврејски календар (5776./2017. година) и четврти је Кинески и по њему је данас (4714./2017. година).
Када смо завршили послужење и краћи разговор о календарима и мерењу времена, закључили смо да је број година на храму итекако важан податак се којим се народ треба упознати, јер је то наш Стари српски календар. Без обзира да ли мери време од Постања света или од Свеопштег потопа, он је заиста најстарији на свету. Поздравио сам се са својим случајним саговорником и кренуо сам према великој трпезарији у коју још нису ушли владика Пахомије и архимандрит Алексеј. Питао сам оца Луку за слободно место. Отац Лука је дочекивао људе у трпезарији и организовао распоред седења. Није био сигуран на које место да ме усмери, и убрзо ме повео за сто одакле бих могао лакше да видим званице који ће ускоро да седну у горњем делу трпезарије. Када сам сео, упознао сам се са верницима који су седели поред мене. Послуживали смо се и разговарали. Од госпође која прати издавачки рад архимандрита Алексеја чуо сам чињеницу да је наш блаженопочивши отац Тадеј (Витовнички) једном приликом рекао да ће овај манастир да се обнови када у њега дође монах са Свете Горе. Она је погледала оца Алексеја који је дошао у овај манастир и који га обнавља од 2002. године, чијом заслугом је управо завршен велики храм из којег смо управо изашли благословени након служене Свете Литургије. Ове године навршава се 15. година од када је отац Алексеј дошао у ову светињу. Сви присутни имају данас велика част да оцу могу честитати такав јубилеј.
Архимандрит Гаврило предаје архимандриту Алексеју чудотворну икону Светог Луке
Колико знам отац Алексеј био је сабрат манастира Високи Дечани, живео је неколико година у Светој Земљи, у Русији. Мислећи на оца Алексеја, отац Тадеј би тада рекао да ће обновитељ ове светиње бити неко ко је дошао из Свете Земље, јер то више карактерише оца Алексеја. Но нисам се удубљивао превише у ову тему, све док се касније нисам сетио архимандрита Гаврила (Лепавинског) који би могао бити “монах хиландарац” са Свете Горе о којем је причао отац Тадеј. Поклопили су ми се детаљи за ову теорију. У манастир Бошњани 2002. године долази отац Алексеј који је тада примио управу манастирску, а архимандрит Гаврило (Лепавински) који је на Светој Гори живео 13 година, дошао је овде у посету 2003. године и том приликом донео чудотворну и мироточиву икону Светог Апостола Луке. (Линк: http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/mansvluke.html ). Светогроски благослов којег је донео архимандрит Гаврило (Лепавински) и чудотворна и мироточива икона Светог Луке, манастиру дају духовни благослов, а вредним рукама архимандрита Алексеја (Богичевића) дају невероватан подстрек и снагу за неуморни рад на изградњи и темељној обнови ове велике светиње.
Ова 7525. година је на одласку и ускоро улазимо у нову, 7526. годину. По Старом српском календару знамо када је Створен нови свет, али не знамо колико још година ће он трајати. Надамо се да због греха нећемо бити збрисани са земље као у време Свеопштег Потопа. Старац Гаврило (Антонијевић) који је својевремено живео у манастиру Бошњани и чији се гроб налази на манастирском гробљу, у својим визијама је видео многа страдања српског народа и разарања српских градова. Читајући његове текстове врло лако се може приметити да су се многе старчеве визије већ оствариле. Да ли ће Господ, као у визији Старца Гаврила, допустити уништење градова или ће Он спасити свој народ, зависи првенствено о нама. Свештеници и духовници даноноћно позивају народ на покајање и повратак Цркви. Сваком вернику је потребан лични приступ духовника, како би се он вратио Богу и покајао. Бог неће допустити разарања српских градова из пророчких визија Старца Гаврила, ако духовници и свештеници пронађу начин да призову српски народ на покајање.
Текст и слике: Ненад Бадовинац,
Новембар, 7525./2017. године.