Пустињак, Преподобни Симон је у 10. веку имао виђење Божије. Oвде на стени уз јужној страну полуострва Атос је тада саградио манастир, којег сам тог дана посетио. За време јутарње молитве која почиње у 4 сата, храм је испуњен јутарњом тамом. Сви заједно и манастирски гости и монаси, приступамо јутарњој молитви. У цркви свако има своје место, свако има свој део стасидије, које означавају дрвене столице у византијској цркви намењене за стајање и седење за време богослужења.
Монаси седе на својим местим, седе у прирати, а ми улазимо у главни део цркве и тамо смо за време јутарње молитве, све до почетка Свете Литургије. Тада сви монаси улазе у цркву, а ми гости се повлачимо у припрату. Ноћ још увек испуњава храм, тек се помало види како прво јутарње светло обасјава Богородичину фреску на црквеном зиду испред припрате. Од свих стасидија у припрати, сео сам до игумановог места којег у мраку нисам препознао. У једном тренутку пред крај Свете Литургије до мене је сео и сам игуман Архимандрит Јелисеј. Била је то за мене велика част. Приметио сам тада да је један монах питао игумана: да ли да ме удаљи са те столице, како не би ја седео до игумана, јер је то место вероватно намењено високим достојницима. Игуман није имао ништа против, лагано ми се осмехнуо и допустио ми је да седим до њега и до његовог игуманског штапа – патерице.
И касније сам имао неколико сусрета са много поштованим игуманом Јелисејом. Сваки пут ми се радосно насмејао. Сазнао сам касније, да братство манастира Симонопетре са Игуманом на челу много поштују Србе, нашу културу, историју и наш Светогорски манастир Хиландар.
Ненад Бадовинац,
Јул, 2014.