SVETOVI OKO NAS I U NAMA

Danas u modernom vremenu čovek ima jednostavan pristup savremenim tehnologijama. On poput elektrona u svetu interneta paralelno prisustvuje kontaktima iz različitih delova sveta. Internet je danas u potpunosti povezao ljude. Komunikacija čoveka sa čovekom je postala mnogo lakša. Pametni telefoni putem mobilnih signala konektuju se i dolaze do Interneta sa svih tačaka naše planete. Civilizacija je celu svoju istoriju kopirala u novi Virtuelni svet. Pritiskom na online tipku i mi ulazimo u Virtuelni svet. U njemu je sve nešto nestvarno. Naša civilizacija upravo pokušava razjasniti Božju tvorevinu, što je to u njoj stvarno(realno), a što nestvarno(virtuelno). Vernici si postavljaju pitanje, gde je onda Carstvo Božje, ako sve oko nas postaje virtuelno i nestvarno. 

U svetu virtuelnosti primećuje se skladan odnos stvarnosti i nestvarnosti, tako jedna od najmanjih čestica stvarnosti – foton, ima svoju relaciju prema virtuelnom fotonu. Ako mislimo da smo stvorili virtuelni svet u elektomagnetnom polju i smestili ga na Internet, moramo biti svesni da virtuelni svet postoji odavno pre nas. Samo smo kopirali ono što je vec stvoreno. Ne znamo koliko slicnih paralelnih svetova nas okružuje, ali eto razvojem naše svesti uspeli smo otkriti makar još jedan svet – Virtuelni svet. 

Vrlo je lako kretati se između ova dva sveta, koristeći online-offline opcije, na vašem laptopu, NetBooku, Mobitelu ili Tablet-u. Vrlo je praktičan Virtuelni svet, mnogo nudi i odabirom pravog puta može se u njemu daleko stići. Uz mnoštvo prednosti, Virtuelnom svetu nedostaju Zvezde na Nebu, kojih sam se uželeo. Pritisnuo sam svoju offline tipku i krenuo da obiđem deo svoje familije u Republici Srpskoj, Banji Mlječanici i Banja Luci. Trebalo je preći stotinu kilometara i doći na granicu. Nije se mogla podici rampa na graničnom prelazu u ovom stvarnom svetu koji je omeđen državnim granicama i granicama među ljudima. Materijalni svet se dosta promenio od trenutka njegovog stvaranja. Ovde se ljudi često dele, podižu granice i barijere.

Sve to postaje nevažno i malo, ako se setimo i trećeg najvećeg – Duhovnog sveta. Obično kada smo u nevolji tražimo kontakt sa Duhovnim svetom. Tako sam se i ja u ovom trenutku pred zatvorenom rampom setio Njegovog imena i Njegove zvezde na Nebu, Svetog Nikolaja, kojeg ovih dana deo moje obitelji Slavi kao Krsnu Slavu. Čini se da svetitelji mogu svojim molitvama Stvaraocu urigirati za nas ljude. Rampa se cudom podigla, onako srecan, nekoliko metara kasnije, naišao sam na natpis, na kojem je pisalo “Restoran Sveti Nikola”. Kada god tražimo kontakt sa Božjim duhovnim svetom, vrlo često na nama čudne načine dobijemo dokaz o njegovom postojanju. 

Kada sam ocu u Banji ispričao kako se rampa na granici cudom podigla, on mi je neverovatnim načinom objasnio da ništa neshvaćam i da je ovo samo uvod u poklone koje mi Sveti Nikola sprema ovih slavskih dana. Razmišljajući o ovome vozio sam se prema Banja Luci, gde me čekala obitelj mojih dragih prijatelja. Sledio je noćni odmor, a onda jutarnje slavlje na Svetoj Liturgiji bez Slavskog kolača. Slavskog Kolača nismo imali. Brzo smo ga potražili po gradskim pekarnama, i našli ga u jednoj od njih, naručenog, pripremljenog i zaboravljenog. Prodavačica ga je čuvala za nekoga, ali s obzirom da se taj neko nije pojavio, dopustila nam je da mi budemo njegovi vlasnici.

Svetitelj Nikolaj, uveseljavao je sve prisutne na Slavi. Mi smo međusobno razmenjivali poklone, a on nas je celi dan iznenađivao i poklanjao nam radost. Kada su se svi razišli kućama, u onom već sada miru i tišini, sa druge strane prozora, nagoveštavale su se bele guste snežne pahulje. Taj sneg je bio domaćinova želja za ovaj veliki praznik. Tako je sledeće jutro, celu terasu, sve banjalučke aleje drvoreda prekrio deblji sneg koji se nalazio i na najtanjim grančicama gradskih drvoreda. Malo ih ko primećuje, i zato su se te divne aleje preselile samo u pesme. No, danas su se ovde pred mojim očima sakupile i žarko zabelele. Sav grad je preko noći postao bel. Kao i obronci planina koje sam susretao vozeći se kasnije prema Beogradu. Išao sam u susretu suncu koje je celo vreme obasjavalo snežne planine uz cestu. Dajući im tako potrebnu dozu belila, šireći na taj način tajanstvenu priču iz trećeg sveta – Duhovnog sveta, i jednoj velikoj želji za dar od Svetog Nikolaja. 

Pre izlaska iz ovih belih predela, pristao sam u etno selo “Stanišić”. Odabrao sam i poručio večeru i nestrplijvo prepješačio turistički kompleks. Ljudi su ovde uložili mnogo truda i novca, ali ne uzaludno, jer kompleks sa divljenjem obilazi mnostvo ljudi uživajući ovde u ljudskim rukotvorinama. Pre početka večere koja me čekala u restoranu, hteo sam da posetim crkvu koja se nalazi u ovom turističkom centru.

Otvorivši vrata crkve, ugledao sam prelepu centralnu ikonu Svetog Nikole. Koja je bila pravi slad na kraju dvodnevne proslave koja je bila okružena mnoštvom dokaza o svetiteljevoj Zvezdi na Nebu, kao delu Duhovnog sveta koji nas okružuje. Upravo taj treći najveći – Božanski Duhovni svet, veličinom daleko premašuje Materijalni i Virtuelni svet zajedno, može nam biti bliži, ako slavimo svetitelje poput Svetog Nikolaja Mirlikijskog.

Zadatak: Upoznati sve svetove u sebi i oko sebe.