>U OSVAJANJU BEČA

Kada je Beč izrastao u jednu nepreglednu dunavsku metropolu, turski osvajači dolaze da ga osvoje. Tako da 1529. godine osmanlijski osvajači prodiru sa istoka preko razrušene Srbije i stižu do Beča. Nisu ga osvojili, ali naredni vek i po turci su neprekidna opasnost za Beč. Tako su ponovo 1683. stali pred kapije grada, no i ovaj put su takođe odbačeni i potisnuti sve do iza Beograda. U malenu Srbiju, gde su se dobro utaborili i ostali još nekoliko vekova. Tek od tada nema više opasnosti od turaka za Beč, i tada u njemu počinje nezapamćeni procvat umetnosti i kulture. 

Sada kada je Beč na vrhuncu svoga kulturnog i umetničkog procvata, dolazimo u Beč ovog miholjskog leta, da probamo mi osvojiti neosvojivo. Došli smo da osvojimo njegovu lepotu. No, bez obzira što smo bili osvajači, sa druge strane smo imali zadivljenu dobrodošlicu. Kao da nas je čekala velika tekstom ispisana reklama „dobro nam došli“, naši gostoprimci su nas tako primili. Evo su nam i cveće zasadili, ovo nebo su za nas vedrinom posipali. Samo dođite, bio je to prizor Beča kojeg sam doživeo tada. Ovde su ljudi koji nas očekuju, koji nas ugošćuju. 

Hotel nas čeka. Gore visoko sa zadnjeg sprata hotela, primećuje kompletni Beč i njegov sjaj sa visina.

Posle sutrašnjih obavljenih poslova u upravnoj zgradi, dolazi slobodno vreme, pravo vreme za  osvajanje Beča. Posle zajedničke večere svako je krenuo svojim putem. Neko ovde, neko tamo. Odabrao sam upoznavanje grada, želeo sam izravan kontakt sa centrom grada. Tamo me dočekao Aleksandar, prijatelj kojeg retko vidim, ali kada ga vidim uvek se bratski zagrlimo.  Ovih dana je imao zadatak provesti me kroz delove grada koji bi mogli ostaviti jak utisak na mene i zaokupirati me. Bio sam siguran da Beč nema više onu lepotu zbog koje su osvajači vekovima stremili prema Beču. Aleksandar mi je hteo dokazati suprotno, njegova volja je bila dovoljno jaka za to. Volja je neumorni čudotvorac, volja ispunjava želje i preskače granice. Tako sam voljan i pobrinuti se za svoju dušu, da i nju obradujem. Ona voli da se veseli, da se raduje. Pogotovo se raduje mojim postupcima i pokretima koji je usmeravaju na njenog Stvaraoca. 

U suprotnom ona plače. 

No, ovih dana je bila nešto vesela.

Mnogo traži od mene, ali me i razume da sam slab, od praha sačinjen. Često me podseća da ne strahujem, da je ona jaka u meni, da će sve pretrpiti za zbog mene, samo da ne pokleknem. Samo mi je važno da je ona ovde, da je osetim. Da nastavi tako da me gura napred i vodi kroz život. Svesna je ona moje nebrige. Ponekad se ona rasplače od tuge za mnom, a srećna je kada vidi moje suze, da ja plačem.

Preleteti ove svetleće delove grada nije lako, nije lako ni stajati neprestano i gledati u sjaj zvezda koji sijaju sa zemlje. Lepota je ovde izražena na svakom koraku, i u svakom obliku. Od ljudi koji me okružuju pa do sveg tog cveća na zemlji i sjaja sa neba. Moje oči su preslabe i moraju da reaguju na ovu lepotu oko mene. Moram biti oprezniji, postajem neuračunljiv. Strah duše je bio opravdan, jer malo je nedostajalo da ne zamenim Beograd Bečom. Znam zašto je strahovala, njoj je najtoplije tamo gde se nedeljom cela zemlja trese od zvonjave zvona pre početka Liturgije, a toga ovde nema.

Sa nama su u nekoliko navrata osvajanja grada bile velike operne sale, ceo jedan muzejski kvart i jedan centar grada. Mlade godine i stara kultura okruživale su nas sa svih strana. Konjičke kočije su isto toliko vredele u mojim očima kao i platoi sa vodoskocima u parkovima. Tada sve odiše jesenjom svežinom i miholjskim letom. Samo iznenada i to prevremeno pada mrak na grad, koji se tada budi, počinje da sija. 

Moj grad naravno više se beli u podne, a ovde sve blješti tek kada padne noć. Upravo sada kada sam otišao iz svog grada, čujem da mu duša plače i tuguje, jer nekako se dogodilo iz neobjašnjivog razloga da moj Beograd sada ruše njegovi beograđani. Drugi evropski gradovi poput Beča se vesele i raduju. A moj Beograd plače i tuguje. Do sada su ga uvek rušili neki osvajači, a sada je došlo vreme da ga i sami beograđani ruše i uništavaju. Moj grad ovih dana niko nije voleo, čujem da su ga rušili i razbijali, njegov centar je oskrnavljen, a parkovi uništeni. Njegovoj duši sada je teško da se oporavi, kako da ona ponovno stekne poverenje u svoje beograđane, koji su pokazali da ne osećaju njenu tugu. To je teže nego kada su ga napadali osvajači. Duši grada poput Beograda nije problem da zatvori svoja vrata, da sazida svoju istočnu i zapadnu kapiju, i da se povuće u sebe. Danas svi koji su makar jednom bili u Beogradu kažu mi da je Beograd grad koji ima dušu. No, Beograd bi mogao ovakvim ponašanjem ostati bez svoje duše. Tada bi to bilo jedno veliko selo, jedna nepregledna močvara. Nadam se da su beograđani svesni da je vrlo opasno rušiti svoj grad, i da za to nema nikakvog opravdanja, osim ako umesto belog grada, ne žele da žive u močvari sa raznim insektima.

Nedaleko iza zatvorenih vrata kapije nalazi se spomenik Mozartu, čije kugle će osvojiti Beograd čim ja osvojim Beč.

Došlo je vreme za pauzu. Aleksandar i ja smo odlučili da odmaramo na spratu iznad svih ostalih, ovde uz Mozartovu kuglu i toplu čokoladu. Razmenjivali smo iskustva o godinama koje su prošle iza nas, dotakli smo se i pobeda i poraza u borbama koje smo prošli. Radili smo  sažetak onoga što je bilo, da bi bolje saznali šta nas čeka. Tako smo beležili godine kada smo pobeđivali, sećali se i onih godina kada smo gubili. Shvatili smo da ono što nas čeka je tek život. Aleksandar je proživeo veliki gubitak jedne bliske osobe i nekako se oporavlja od toga, slušam ga i razmišljam, doživeti tako nešto može totalno da uništi čoveka. Ali on je vedar i veseo. Bog mu daje snagu, s kojom teret lakše nosi, ali nikada da ne zaboravlja, da mu gubitak dođe kao sećanje na prošlost. I oprez u budućnosti.

Kao neka energija. Pauza na spratu, je bila potrebna i meni da shvatim da ono sto Bog traži od mene nije nemoguće dati. Ovde na spratu sam shvatio da ono što Gospod traži, ja mogu da ispunim. Želi li Bog nešto, tada nema mesta za popuštanje. Nego samo na ispunjenje. Ako On neiscrpno daje, što mene sprečava da i ja podarim nekome nešto?

Zašto da rušim kada mogu da gradim, da gradim umesto da dopustim naseljavaju insekata iz močvare. Na spratu iznad svih zgrada i ljudi, iznad metroa, iznad opernih dvorana i parkova sa cvećem i bezbrojnim muzejima, tek odavde možemo da pogledamo oko sebe i postanemo svesni ovog prostora i vremena koji brzo prolazi. Propusti koji prolaze kroz ovo vreme. Da prebrojimo naše propuštene prilike koje ne možemo vratiti, da prilike koje sada imamo u šaci da za njih ne dopustimo da ih ispustimo, nego da ih iskoristimo i ugradimo u sebe.

Nakon duže pauze, našao sam se u metrou, opet u onom metrou, koji potkopava sve ono cveće koje sam malopre video pored sebe. Metro je najbrži prevoz kojim ću najpre stići do hotela. Do hotela tako dolazim za koju minutu. To je samo nekoliko minuta vožnje ispod spomenika, muzeja i parkova. U tom periodu neće ni biti važno što cveće raste iznad mene. Ljudi koji ovde žive da bi došli na svoj cilj najviše koriste metro, i ne smeta im što je život u tom trenutku visoko iznad njih, ni to što su tada duboko u nepreglednoj zemlji. Sve je to samo stvar navike. Sutradan je Beč bio još veći, nekoliko kvartova dalje bio sam dobro primljen gost kod Aleksandra i njegovog oca. Ovde sam se osećao kao domaćin. Samo se čekalo da pustim muziku sa starog gramofona iz 20-tih godina proslog veka. Danas na praznik Miholjdana, imali smo prazničnu večeru za praznično veselje, kako bi mogli nazdraviti našim željama. Zdravica kojoj sam nazdravio u dalekom velikom Beču i to na praznik Miholjdana, pobudila je u meni interesovanje da saznam uzrok ovom doživljaju. Miholjdan zamenjuje leto konstanto svake godine, taj praznik neprestano pratim svake godine, eto ove godine se slavni svetitelj poklopio sa mojom šetnjom Bečom. 

Bez poklona se ne ide kući, ovaj put kući nosim najvažniji poklon ikada kupljen s namerom da ga predam osobi koja je potrošila mnogo snage davajući poslednjih godina istinsku ljubav i brigu, dok sam ja tražio da saznam šta je to ljubav, ona je celo to vreme meni crtala da mi dokaže da je ljubav oko mene samo da malo bolje otvorim oči i da ću videti to nevidljivo. Nakon što sam kroz te godine uspeo primetili da me ta ljubav hrani, poklon će biti namenjen ne kao zamena za tu ljubav nego kao potvrda moje svesnosti da ona stvarno postoji. 

Oktobar, 2010.

Nenad Badovinac