отац Гаврило са братом Синишом, сестрама Сањом и Слободанком испред Бање Мљечанице.
“Шест дана” живимо и радимо, а онда “седми дан” одмарамо. После овог живота чека нас гроб, биће то период нашег упокојења, биће то време у којем ћемо се одлучити од страсти. То време требало ви да за нас буде само један трен. Спаваћемо тада и чекати тренутак свеопштег васкрсења. У првих “шест дана” постојања, човек доживи многе промене које не стиже да препозна. У ових првих “шест дана” постојања, имамо прилику да бирамо, желимо ли да живимо у близини Бога или далеко од Њега. У једном и у другом случају не можемо живети без Њега, јер живот без Њега био би немогућ. Нити у једном од ова два одабира неће нас мимоићи дан упознавања нашег “седмог дана”, времена нашег гроба. Нећемо га мимоћи јер нам је природа таква, она мора да прође кроз “седми дан”, свог властитог преображења. Упознао сам се са животним причама људи који су одабрали пут живота са Богом и њима посвећујем овај текст. Њихова преобразба постоји већ у овом свету. Њихов “седми дан” је само пут према Божијем загрљају. Ретка појава данашњих дана је да човек има радост у очима. Људе које сам упознао га имају у изобиљу. У њиховим очима не постоји туга. Радост им се усадила у поглед, јер су поглед свој усмерили ка Богу, одабрали су пут живота са Богом. Када би човек више размишљао о смрти, више би тежио извору живота, чешће би у животу тражио Бога. Питам се зашто затрпавамо радост која нам се налазила у очима? Зашто је људска лица запосјела брига, тежина живота и немир душе. У данашње доба смо окружени свим материјалним добрима, али човек је и даље незадовољан и неиспуњен.
Стигао сам тог дана по оца Гаврила у Бању Мљечаницу. Када је отац паковао кофере, ја сам спаковао његову рачунарску опрему. Ускоро смо кренули, али одмах по изласку из хотела зауставили су нас Слободанка и Сања желећи да се фотографишу са оцем. И једна и друга се крећу помоћу инвалидских колица. Сања је инвалид од тешке саобраћајне несреће која ју је задесила. За обе сам прво помислио: тако младе, а већ пате у животу. Но, како су ми се кроз разговор приближавале, могао сам да видим у њиховим очима много радости. Током фотографисања и каснијег разговора схватио сам да су срећне, безбрижне и радосне. Оне се непредају животним бригама и проблемима, болестима и свакодневној трулежности. Био сам охрабрен спознајом да је човекова свест о будућем животу, јача од свих могућих животних несрећа. Сећам се Сањиних речи: “Оно што сам научила након несреће је да више не желим планове, нити велика животна очекивања, јер скоро никада не буде онако како желимо. Треба да уживамо у тренутку, да улепшамо себи и другима дан, да једног учинимо срећним, да другоме помогнемо.” У разговору са њима, доживео сам безначајност својих животних циљева осећајући у њиховим очима топлину коју човек може да доживи са Богом.
отац Гаврило са братом Борком, сестром Тамаром и братом Ненадом
Недалеко од Бање, у природној оази на три стотине метара надморске висине, упознао сам и други вид животне радости. Наиме, подалеко од већих градова, у оази шума, отац и ја смо, путујући из бање, дошли на поклоњење светињи. Овде је брат Борко саградио храм и посветио га богоугоднику и чудотворцу – Светом Василију Острошком. Позвао нас је да дођемо на поклоњење Чудотворној светињи која је подигнута на месту одакле се чуо чудесан звук црквених звона. То је потакло брата Борка да као ктитор храма, подигне цркву баш на овом месту. Храм је удаљен 4 километра од оглавног пута Приједор-Дубица, али без обзира на његову удаљеност много народа га посећује на недељним богослужењима. Након што смо се поклонили иконама и делићима одежде Светог Василија, сишли смо аутима до Боркове куће, где смо били угошћени и послужени.
Отац Гаврило са сестром Тамаром и братом Давидом
Пред кућом брата Борка и његове супруге Тамаре, заједно са њима и њиховим сином Давидом, дочекале су нас две мале сестре које са родитељима живе у суседној кући, оне се зову Милена и Александра. Дотрчале су, како би од оца примили благослов. Када смо већ при заласку сунца кренули кући, опет су нас Милена и Александра, а овај пут и њихова мајка сачекале, како би и она примила благослов од оца. Девојчице са својим родитељима живе у старој земљаној кући. Сиромашни, без сталних примања, родитељи одхрањују своју децу. А њих две, девојчице које живе доста оскудно и сиромашно откриле су ми своју немерљиву животну радост на својим лицима. Људи могу да одаберу животну борбу и да се тако сналазе у животу, али њих две немају разлог да се боре. Оне имају све потребно у животу. Најбоље су ученице у школи, а оно што ме обрадовало када сам видео је Милицина радост када је на свој образ ставила иконицу Богородице Лепавинске, коју је добила као дар од оца. Са тим нам је обзнанила да се неће одвајати од иконице ни током ноћи, када ће спавати са иконицом, прислоњеном на своје образе.
Велики број поклоника цркве Светог Василија у Побрђанима, селу између Дубице и Приједора
Тешко ми је било у почетку гледати тугу за коју сам сматрао да овладава мојим новим пријатељима. У њиховим животним тренуцима у којима их је живот привезао уз инвалидска колица или надарену деца попут Милене и Александре које немају никакве могућности да се адекватно школују, већ одрастају у сиромаштву и беди. Али, Бог своју децу која Га познају дарује. Он, Давалац, непосредно дарује све оне који Његове дарове могу да приме. Девојчице су већ сада довољно зреле да приме Очеве дарове. Мала Милена никада није била у Лепавини, а има изразито велику љубав према Иконици Богородице Лепавинске. Могла Ју је видети на фресци цркве чији су ктитори Борко и Тамара. У цркви на једном зиду икона богородице Лепавинске је фрескописана, још давне 1995. године. Само људи који су жељни Небеса, само они имају прилику да доживе свакодневни сусрет са Богом. Сања, Синиша, Слободанка, Милена и Александра су одабрали саживот са Богом. Нека сви постанемо свесни те шансе, те прилике која се зове Живот. Тако ћемо сви бити близу Бога у тренутку изласка из оног “седмог дана” којег ћемо неминовно провести у гробу. У тој благословеној “суботи” ће цела наша природа и душе и тела доживети успокојење. Зато искористимо живот као припрему за “седми дан”, за сусрет са Богом. Живимо свакодневни живот са радосним очима које спознају Бога. Одрецимо се током овог живота свега оног што нас приближава безнађу, а самим тим и аду.
Ненад Бадовинац,
Август, 2015.
отац Гаврило дели иконице за благослов девојчицама, малој Милени и старијој Александри