bosnjani_intervjuКрећемо на пут из Београда према Крушевцу, одвајамо се за Варварин и онда ка малом селу Бошњани где се налази истоимени манастир посвећен Апостолу Луки. Дошли смо овде како би снимили интервју са Архиман. Алексејем. Са мном на путовању била је новинарка, госпођа Љиљана Синђелић-Николић. За овај интервју са оцем Алексејем, благослов смо добили од оца Гаврила. Стигли смо на време, тачно како је било договорено, у 11 сати, јер је тада време послужења ручка. Отац Алексеј је тог дана имао послушање да буде кувар. Док је за то време отац Лука са верницима радио у воћњаку око обрезивања воћки. Ушли смо у трпезарију и одмах сели пред послужен ручак. После молитве и благослова, отац Лука нам је сипао супу. Јео сам је потихо, ослањајући се чулима на тему оца Алексеја. Отац је причао о Дечанском начину припреме хране, направљена је са призвуком на скромност и на манастирску башту која је узгајана рукама и пажњом оца Алексеја и оца Луке. Помало нескроман, замолио сам оца Луку да ми још једном напуни тањир природне супе која је одисала здрављем. За разлику од мене, супа је скромна, али задивљује број миродија у њој. Најраспрострањенија миродија по површини супе, била је очева пажња с којом је отац Алексеј кухао супу. Након супе, отац Алексеј нас је послужио скромним кромпиром, који је у посуди био послужен на Дечански начин. Супа и кромпир су стигли из баште оца Алексеја, коју он природно узгаја и али онда и бере природне плодове, које припрема на начин као у старој дечанској школи. И окус кромпира је био обогаћен са многим миродијама, травама, природним додацима који су му навелико појачавали укус. Посебне траве за припремљени ручак расту у манастирској башти, и оне су обогаћене молитвама оца Алексеја, тако да није чудо да се њихов укус великом брзином простире из тањира целом просторијом, као мирис тамјана у цркви. После ручка отац нас је позвао да седнемо у салон, где смо се сестра Љиљана и ја припремали за интервју. Но да би разговор био угоднији, послужили су нас чајем од природних трава са додатком прополиса. Схватам да је ово уствари права припрема за интервју. За интервју нам није требала припрема питања, или избор теме. За интервју нам је требало само да се приклонимо природи да се стопимо са амбијентом путем природе, да осетимо укус њихових повртних плодова који расту на овом светом месту. Када смо се усагласили са природом и  Светињом, разговор се сам од себе отворио. Кроз краћи неформалан разговор водио сам реч у смеру своје теме., а она је гласила: “Да ли има нешто дубље што хришчанин може да уради када комуницира са Богом и на који начин човек може да комуницира са другим човеком на земљи?”. Очев врло штур одговор на ово питање схватио сам као начин да са људима можемо да причамо и на даљину. Ако се особа налази на другом крају света, а ја на калемегдану, уз Дунав у Београду, могао бих да с њом разговарам без икаквих мобилних уређаја, али само ако би ми речи излазиле из срца. Одговором којег сам добио постајем готово сигуран да сви можемо разговарати са људима, исто као што разговарамо са Богом кроз молитву и Духа Светога. Исто тако у контакту са покојницима нашим, за које знамо да нису умрли, можемо да будемо у контакту тако што ћемо их помињати на Светој Литургији и приносити им приносе у облику свеће. Убрзо ћемо открити њихово присуство у нашем срцу. Душа човекова је велика светиња. Једино се са срцем можемо односити према души другог човека. Каже отац Алексеј да у том контакту мора да човеку заигра срце. Ту сам стао, добивши одговор, стао сам. Имао сам још једно питање, али оставићу га за крај. Разговор је наставила сестра Љиљана. Пратио сам очеве одговоре који су ми давали знања да је непотребно гледати материјално. Или боље речено: Причао је о духовном, причао је о томе да треба гледати духовно. Или још боље речено: једноставно он је причао духовно, његове речи су причале о духовности. Приметио сам да је причао својим духовним “ја”, којег несусрећем у мојој свакодневници, пословним разговорима које свакодневно водим. Осећам се као дете, које учи да прича. Као да учим да комуницирам са људима, двино је искуство причати са људима на овај исправан начин. Сматрам да нити један PR менађер из пословног света, не зна да прича на овај начин којег сам данас чуо и осетио. Без обзира о којој теми да смо причали, увек је на снази била снага духа. Једноставно у разговору треба да се душа изрази о теми о којој прича. Потребно је дати знамење речима, раставити речи на слова и онда слова обиковати љубављу. Ето тако би требали да разговарамо са људима. Опет су ми мисли побегле, морам да се сконцетришем јер сада ће Љиљана да ме пита. “Ненаде, имаш ли ти које питање за оца?”. Усредоточио сам мисли да интервју. Сетио сам се очеве визије, причао је да се приликом његових дечачких снова крене стопама духовног живота. Описивао је визије о Цару Лазару. Човек може живети живот своје визије, то ми је јасно, али да чак као 11-годишњак човек има визију живота, то је реткост. Колико је било потребно проћи времена да се оствари очева визија коју је цео живот гледао пред собом и тежио ка њој. Визија о Цару Лазару. Отац је пре 11 година дошао овде и тада је подигао из рушевина ову велику светињу, задужбину Цара Лазара. Тако да знајући поједине чињенице хтео сам сазнати очеву будућу визију, питао сам оца: “Оче, након ваше животне визије која се испунила пре неколико година, након што сте овде у Бошњанима обновили манастир, задужбину Цара Лазара, реците нам која је ваша следећа визија?”. Отац је на то одговорио: “Желим да некоме предам…”. Визија је то велика, можда и недостизна, јер тешко да неко може да настави тим очевим путем. Визија очева је много дубља, очев глас је скривао одговоре о следећој визији.

Након завршеног интервјуа, изишли смо на двориште, имао сам тада да својим очима разгледам очеву испуњену визију. Његова остварена визија је обнова манастира Апостола Луке, задужбина Цара Лазара. Прекрасно урађен конак, садашња трпезарија, која својом појавом више подсећа на цркву него на трпезарију. Прво смо обишли конак, садашњу трпезарију која је обогаћена живим фрескама светитеља Божијих. Видели смо и звоник у којој се такође налази Свети олтар. Служи се у њој Света Литургија једном годишње, по Васкрсу. Ушли смо и у главну цркву у којој се налазе чудотворна икона Светог Луке која годишње неколико пута мироточи. Постоји још једна црква Свих Светих, као и извор и ново направљени водоскок којег је отац украсио библијским мотивима. Гледајући својим очима околне призоре, дивим се чуду које је овде изградио отац Алексеј и то за свега 11 година. Пре поласка за Београд у конаку смо попили кафу уз разговор о Светом граду – Јерусалиму, о Синају, и осталим местима са блиског истока која су позната из првих векова хришћанства. Отац је у Јерусалиму неколико година непрекидно био у сусрету са Христовим гробом. А онда одјеном се отац враћа за Србију, на једно порушено Свето место. Враћа се на рушевине старог Православног манастира како би овде подигао величанствену лавру пред чију ће капију ускоро долазити мноштво аутобуса пуних ходочасника. Поздравили смо се са оцем Луком, а отац Алексеј нас је допратио до излазне капије, где нам је уручио поклоне: плодове воћа које отац узгаја  у свом воћњаку. Био је то најслађи поклон, али ипак неуспоредив са још слађим поклоном којег ће имати човек из очеве нове визије. Отац у својој новој визији жели да преда поруку о даљњој обнови чудесне, знамените и вековно старе задужбине нашег Светог Цара Лазара.

Ненад Бадовинац,
Фебруар, 2014.

Поделите са пријатељима...