Уверио сам се и тог дана, по ко зна који пут, да је Србија неисцрпан извор благодатних Светих места. Тог недељног дана путовао сам у манастир Меркшинац на позив игумана ове светиње, оца Серафима. Нисам познавао тај крај Србије, тако да ми је било лако да се одазовем на позив и осим манастира Меркшинца упознам и овај крај. Манастир се налази у малом селу недалеко од града Уба. Упутио сам се рано из Београда како бих стигао на време на Свету Литугију. Устао сам рано и пожурио и убрзо изишао из стана. Ни данас не знам како ми се могло догодити да сам у тој журби заборавио новчаник. Како се то мени могло догодити. Након мноштво путовања да ми се догоди тако тривијална грешка. Оставити новчаник код куће, а притом ми резервоар горива готово празан. На пола пута до мог одредишта укључила се лампица за резерву горива. У месту Уб има бензинска, али ја треба још да се возим према селу Памбуковица, а притом морам имати и горива у повратку, бар још до те бензинске.
Када станем, потражићу у ауту, у претинцу са приватним стварима, можда пронађем неку новчаницу, од хиљаду или бар петсто динара. То би ми омогућило да се вратим у Београд. Ухватила ме паника, јер уз себе нисам имао нити личне документе, нити возачку, нити саобраћајну. Све је остало ну стану, припремљено на столу. У свему томе била је једна позитивна чињеница, а то је да не касним на Литургију. То себи стварно не желим приуштити. Након мало више од сат времена вожње од Београда, преко града Уба стигао сам у село Памбуковицу. Чудног ли имена. Зашто људи дају тако необична имена селима? Вероватно из разлога што је и само село необично. У то сам се уверио већ у следећем тренутку: након неколико стотина метара од уласка у село, наишао сам на путоказ према цркви Вазнесења Господњег. Знам да је манастир Меркшинац посвећен Вазнесењу Господњем, тако да могао сам бити сигуран да сам на добром путу. Све би било у реду да сам послушао игумана манастира Меркшинца, оца Серафима када ми је путем телефона давао смернице за долазак врло добрим асфалтним путем до манастира. Овако сам грешком стигао до путоказа на којему пише криви смер према храму, и који води са главног пута на земљани, блатњав и стрм пут. Рекао бих да је искључиво намењен за тракторске точкове. Нисам знао да је тај пут погрешан и кренуо сам. Немам пуно времена да се двоумим и размишљам, а и навигација приказује да овај пут води према објекту са великим торњем, претпостављам према храму. Након што сам скренуо на пут пун блата, одрона земље који је био широк једва за мој ауто, стигао сам право у двориште породичног пољопривредног имања, а пут који навигација спомиње као пут према храму, завршава се у њиховом штагљу. Лепо, опет сам у проблему. Окрећем се и враћам се назад. Не знам ко је могао да постави криви путоказ. Како уопште сељани не виде потребу да исправе ову таблу. Није било пуно мештана на путу, али на моју срећу, ишао је један човек мени у сусрет. Питао сам га за манастир Меркшинац. Од његове збуњености, страх ме обузео. Немам горива, без иједног динара, и без личних докумената, а и без докумената од аута, нашао сам се пред штагљем на имању једне сеосеке породице. Изгубљен у селу Памбуковица. Литургија у храму који не могу да нађем треба ускоро да почне. Од нервозе, викнуо сам на човека да ме боље разуме. Питао сам га да ли зна где је црква Вазнесења која се налази у његовом селу? Човек ми је одговори и напокон сам успео да нађем храм. Када сам стигао испред храма, паркирао сам испред капије и ушао сам у двориште. У том тренутку из конака изишао је отац Серафим, као да је знао када ћу доћи.
Нисам стигао да испричам оцу Серафиму о пустоловним детаљима свог доласка, а он је мени већ почео да прича интересантно искуство које га прати неколико дана. Здравље људи је у паду, данас је све више болесних и физички и психички исцрпљених људи. Веома скупо лечење представља проблем за многе болеснике. Хвала Богу да има имућних и добрих људи који су спремни да болеснима помогну са својим донацијама за лечење. Да нема донација имућних људи, многи се не би могли лечити. Када је отац испричао своје искуство, замолио сам оца Серафима да допусти да га ја питам нешто. Испричао сам му да ми се догодила незгода и да сам заборавио новчаник, а лампица за гориво показује ми да ћу једва имати горива да се довезем до бензинске у Убу. Питао сам оца Серафима, да ли би могао да од њега посудим бар петсто или хиљаду динара? Објаснио сам му проблем који ме задесио. Отац Серафим ми је рекао да више о томе не бринем, и да ће он решити мој проблем.
Продужио сам према храму у којем је ускоро почела Света Литургија, службу је служио отац Сергије. Било је хладно у цркви, због зимског периода године, али и позиције храма који се сместио у хладним брдима ваљевског краја, али у крају који је изразито тих и миран. У храму, неколико нацепаних цепаница дрва, уз неналожену пећ подсећали су ме на давни изглед манастира Лепавине. Сећам се да је у почетку отац Гаврило тако грејао лепавински храм пре него би дошли верници на недељну Свету Литургију. Уз ту пећ је за време Божићних празника ту стајало велико храстово дрво окићено са неколико симболичних украса. Током Свете Литургије слушао сам оца Серафима, игумана манастира Меркшинац како је тихо и мирно певао. Својом покајном песмом подсећао је верни народ на покајање. Уз његову покајничку песму, сва хладноћа у ваздуху нестала је у трену. Из гласа којим је певао, могло се приметити да су тешко време проживљавали игуман, отац Серафим и сабрат манастира Меркшинца, отац Сергије, док су обнављали овај манастир који је пре њиховог доласка био опустошен и запуштен. Народ не зна за ову светињу и зато не долази овде, али без обзира на ту чињеницу, манастирска братија уз јаку веру у Бога, имају жељу да подигну и обнове овај манастир, надајући се у Божију помоћ и помоћ верног народа којег увек са много љубави дочекају. Они својим трудом обнављају ову светињу а свој живот подређују покајању, јер кажу да је то суштина светолитургијског монашког живота.
После Свете Литургије, отац Серафим ме позвао на кафу и послужење заједно са осталим верницима који су присуствовали Светој Литургији. Након послужења следио је ручак. Отац Серафим је имао времена да нас послужи, да разговара са свима нама и да у миру испрати своје госте. Време које нам је подарио отац Серафим је најдрагоценије. Време за ближње је управо оно време које недостаје међу људима у свету. Данашњи човек нема времена и рекао бих да је то основна разлика између живих духом и оних који су духом умрли. Живи људи имају дух који им даје све време овога света. Они, пак људи који никада немају времена за себе и своје ближње, и то из разно-разних ралога, они су умрли и за овај и за онај свет. У друштву оца Серафима и оца Сергија време као да стоји, јесте да је била недеља и да тада постоји време за одмор, али поклонивши нам своје драгоцено време, они, као да нам дају највредније што имају. Благодарим зато Богу и оцу Серафиму који ме угостио у предивној светињи манастира Меркшинца и који ми је објаснио вредност времена које поклањамо ближњима. Одужио се наш сусрет и након ручка, али време није била димензија која нам је недостајала. Са нешто мало новца наточио сам касније довољно горива да се вратим за Београд. Али исто тако да сам имао и милионе динара у џепу, не бих могао купити драгоцено време које су ми тог поподнева поклонили отац Серафим и отац Сергије у манастиру Меркшинцу.
Мапа за долазак колима до манастира Меркшинца: Долазак до манастира Меркшинца је једноставно из града Уб, и то путем који иде од Уба према селима Чучуге и Памбуковица. Пут је добар и асфалтиран. У средишту села Памбуковица код продавнице “Бане и Биља” скреће се лево и даље се наставља асфалтним путем који је на мапи означен црвеном бојом:
Ненад Бадовинац,
Децембар, 2017.