Поглед према Великој Лаври из скита Светог Григорија Паламе
Пешачећи од румунског скита Продром, једног од последњих оаза на северној страни Свете Горе, враћам се исцрпљен и уморан. Већ је 19 сати, а било је потребно да пешачим још сат времена да бих стигао до Велике Лавре где сам ноћио. Но, приликом мог лаганог корачања, чуо сам моторно тандркало у даљини. У њему је био монах из Велике Лавре, наш гостопримац. Стао је, јер сам стопирао. Возећи се до Велике Лавре, питао ме је да ли сам вољан да му помогнем око неких физичких послова. Био сам уморан, али то ми никако није засметало да му помогнем. Џипом смо ушли у двориште Велике Лавре, кроз нека уска врата, кроз која кад пролази, сваки пут помилује ретровизорима камене улазне ступове. Дословно смо са камионетом улетели брзином муње у манастирску лавру и довезли се пред радне просторије из којих смо пребацили потребне ствари у камионет. Био сам брз и спретан, хтео сам да му у краћем времену што више помогнем, али и да се покажем као узоран гост његовог манастира.
Сво време је звао неког момка који се није одазивао, тако да сам ја једини помогао. Тек касније се момак појавио, па је Грк, монах жестоко викао на њега, нешто на грчком, који ја нисам разумео, али сам приметио да је доиста био љут на њега.
Напунили смо џип до врха потребним стварима које је требало превести у удаљени скит. Сели смо у њега, а онда је монах почео да вози не запамћеном брзином и спретношћу по околним путевима и шумама, све док нисмо дошли до скита Светог Григорије Паламе, који је свега једн километар удаљен од великог манастира. Са овог места се видела права величина Велике Лавре. Мало сам се удаљио да фотографишем, а монах ми је бацио кључеве од скита и рекао ми да га брзо отворим како би могли да врзо истоваримо ствари, јер треба још неколико пута да дођемо на истовар. Покушао сам да кључем који ми је бацио откључам скит, но нисам успео, мучио сам се, али није ишло. Узвикнуо сам: “Please father, this key is wrong!!!!”. А он ми гласно одговори: “е, Србине”. Као да је тестирао моју сналажљивост, a дочекала ga je моја неспремност и лаковерност. Кључ који ми је дао није био намењен за ту браву, него кључ поред, али ја нисам посумњао у њега, у монаха, већ сам тврдоглаво поверовао да баш тај кључ и ниједан други у повезу не отварају врата пред којима сам се налазио. Осећао сам се помало незрело и лаковерно, но наставио сам да радим што брже не обазирајући се на претходну лаковерност.
После три пуна камионета и три доласка овде у скит, мој сада већ у Христу отац, или брат, сабрат Велике Лавре, питао ме је: да ли сам вољан и спреман за утјешеније. Но, нисам био нешто гладан, па сам му рекао: да ето нећу да одбијем бар неку воћку да узмем за благослов. Када сам се истуширао, сео сам испред собе за сто. Било је за другим столовима неколико гостију који су се чудили када је мој брат по Христу само мени донео пуну посуду са бресквама. Сви су се дивили мом посебном третману који сам имао. Нико од њих није знао нити могао да претпостави да су брескве мала награда за велику част коју сам имао, а то је да помогнем својим малим радом Велику Лавру Светогорску.
Ненад Бадовинац,
Јул, 2014.