Свог поносног осмог светогорског дана, упутио сам се из манастира Ватопеда према манастиру Иверон. Настављам своје путовање северном светогорском страном. Бродом до иверонске луке, а онда пешице до манастирске капије и уреда за поклонике. Седео сам уз свој ранац и пратио људе око мене. Две мање групе поклоника су распоредили у неколико соба, а онда на крају остала је мени најмања соба, коју нисам делео с никим. Био сам једини у соби број 111. Могао сам лакше да одморим уз поподневни сан. Заспао сам врло брзо, али убрзо се и пробудио, јер је у собу ушао мој нови цимер. Био је то Антон, рус из Москве. Младић мојих година који ме обрадовао, јер је био заинтересован да обиђемо заједно светињу и њен посед. Прошетали смо за почетак до удаљене капелице која се налази уз море, а представља место на којем је Пресвета Богородица први пут крочила својом ногом на Свету Гору. Само неколико метара од мора у тој капелици постоји извор слатке воде. Чудесно и врло мирно место.
Након детаљног обиласка светиње, Антон и ја смо се вратили у нашу собу 111. Заспао сам са заласком сунца, и спавао све док ме ујутро није пробудила жена у сну, подсетила ме у сну на молитву. Устао сам. Било је неколико минута до 4 сата, а јутарња служба у цркви почиње тачно у 4 сата. Помало уплашен од појаве жене коју нисам видео ни у сну ни у јави већ неколико дана, пожурио сам да се поклоним чудотворној икони Пресвете Богородице Иверске.
Ненад Бадовинац,
Јул, 2014.