Острог, поглед на планину са горњег манастира
Упоредите ли мапу Новог Београда са мапом Северне Америке, а мапу Старог дела Београда са мапом Европе, приметићете да је ушће Саве и Дунава занимљива и врло слична пројекција Атланског океана, а Велико ратно острво пројекција Северног пола. Чак и неки булевари на тој мапи одлично пројицирају светске комуникационе повезнице. Тако рецимо тржни центар Ушће може на мапи да представља Неw Yорк, и чврсто је повезан са Старим континентом преко “Бранковог моста”. Са овом упоредбом Београд одише важном средишњом светском локацијом. С обзиром на тако важну позицију, Београд привлачи младе из целе Србије. Када они дођу из унутрашњости у Београд, ретко посећују своје родне крајеве. Оваквом миграцијом Србија остаје опустошена. Потребно ју је повремено посетити да не би постала заборављена.
Планирао сам посету Подрињу, регији уз реку Дрину у Западној Србији. Хтео сам посетити удаљени манастирски храм Свете Тројице у удаљеном селу, унутар удаљене шуме поред процветалих пашњака богате Западне Србије. На овом путовању имао сам прилику да се сусретнем са духовном борбом коју воде млади верујући људи. Са мном су на овом путовању били Маја и Никола, екипа младих духовних ентузијаста који су заволели духовни препород.
Острог, јутарњи поглед са планине
Тек када смо организацију путовања препустили свом току успели смо да кренемо. Маја и Никола су дошли по мене. Пртљажник аутомобила се није смео отворити јер постојала је могућност да нешто од мноштва пртљаге испадне. Мој пртљаг једва да је стао на задње седиште. Ауто је био наелектрисан негативним честицама, али не од товара, већ од нас, јер никако се нисмо успели сложити око безначајних ствари, тако да су током путовања избијале краће препирке. Изненада ме зове отац Гаврило, рекох му да сам кренуо са Мајом и Николом на путовање према Љубовији и Западној Србији са циљем да обиђемо неколико Светих места. Отац нас је саветовао да се непрепиремо и зажелео нам срећан пут. Чудили смо се како је отац знао да смо се препирали. Током вожње, Маја се представила да је нова у вери и да од нас очекује разумевање. Но, ми нисмо имали разумевање за неког ко неће да слуша наше идеје. Једино око чега смо се сложили био је однос према природи, непресушном извору ненасељене природне лепоте коју смо пратили узводно Дрином. Био је то мој први сусрет са овим делом Србије. Након неколико часова вожње овим слабо насељеним крајем, скренули смо са главног на стари истрошени макадамски пут по којему је вода стварала велике одроне. Шумски извори воде су креирали потоке који су кидали и оно мало створеног макадамског пута. Стигавши на врх поглед ми се пружао комплетним током Дрине додиривајући високе планине са оне стране котлине. Чим смо стигли одмах смо се раздвојили. Маја је отишла оцу Серафиму да се исповеда, Никола је отишао у цркву да се помоли, а ја сам обишао крај. Желео сам да осетим и забележим фотографијом предивне природне пејзаже којима се није назирао крај. Велика надморска висина омогућила ми је да држим на длану цело Подриње. Посетио сам сеоска имања фотографишући овај крај из њихове перцепције. У целом селу видео сам само једну особу, старију баку која је завршавала послове око свог сеоског домаћинства бринући о неколико домаћих животиња. Провео сам време са најлепшим погледом на Србију, опустошену људима, али и даље изазовну и привлачну. Након двочасовне молитве на обреду Свете Тајне Јелеосвећења, Маја и Никола су се успели исповедати. Ја тек учим, учим о исповести. Саветовао ме отац Гаврило да прочитам књигу: “О исповести”, јер по очевом савету, важно је да исповест има дубину. Читао сам и учио о исповести. Одабрао сам тежак, али леп задатак.
Никола и Ненад на планини Романији на путу за Острог
До касно увече проширила се тема о монаштву и браку. Моји другари Маја и Никола делили су проблем неодлучности између брака и монаштва. И ја сам својевремено имао ту дилему. Верујем да сви млади верници који бар једном посете манастирски живот пролазе кроз исте дилеме. Међутим, та дилема је само одраз не познавања властитог срца. Јер да познајемо мало боље себе, било би нам много лакше доносити животне одлуке. Управо такво незнање може да поништи лепоту манастирских поседа које је засенио страх од могућег Божијег позива у манастир. Често радост младих који посете манастир преплави страх: шта ако ће живот провести у мрачним манастирским просторијама без слободе, шта ако је то Божија воља. Шта ако је Божија воља да године живота проведу у ограниченом кругу манастирског дворишта. Сигурно ће им се срце распукнути на две половине од туге због живота у ограниченим манастирским просторијама, иза врата, одвојених од остатка света. То је не знање које убија нашу радост при посети храма. Не знање генерише неоснован духовни страх. Божија деца се често одлучују за монаштво, али не због тога што их Бог жели затварати у тамне манастирске просторије, већ зато што они свим срцем чезну за Њим, за својим Творцем. Ноћ смо провели у кући поред храма Свете Тројице. Никола и ја смо добили двокреветну собу у хладном поткровљу, соба има један прозор који је окренут према истоку. Заобишао сам туширање, јер је вода била толико хладна да се једва могла употребити за умивање. Након хладне ноћи у хладној соби под старим покривачима и на шкрипавом старом кревету, дочекао сам јутро и време за полазак ка новој духовној авантури.
Рано ујутро кренули смо у посету Соко граду. Служила се тамо Света Архијерејска Литургија, јер се празновао дан Светог Николаја Велимировића. После празничног послужења и обиласка Соко града, одлучили смо да кренемо према Острогу, далеком Острогу. Одличили смо да се сусретнемо са потребним Знањем које би помогло у решавању дилема. Возили смо се, посећујући градове Горажде и Фочу, затим кањоне реке Пиве и Таре, планине Романију и Дурмитор. Опскрбили смо се намерницама за вишедневну авантуру. Стигавши под Манастир Острог, остало нам је неколико стотина метара да се од доњег манастира попнемо до горњег манастира. Хтели смо провести ноћ што ближе Светитељу. Никола је до горњег манастира кренуо бос, трчећи по киши, а ми смо наставили аутом. У кишним мрачним завојима, зауставио нас је један човек. Стали смо, али уз много опреза. Човек нас је замолио да га одвеземо до горњег манастира. Тешко је било одлучити да га не повеземо, али велики је ризик, јер у ово доба ноћи свашта је могуће очекивати, па чак и на Светим местима. Када је сео у ауто питао сам га да ли му је тешко наставити пешице, да ли су га заболеле ноге? А он помало насмешеним гласом: “Не, не боле ме ноге, јер их немам, моје обе ноге су одсечене. Имам протезе, а са протезама се тешко крећем. Не могу даље сам, хвала вам што сте ме повезли. Нико неће да стане и да ме повезе. Сви се обазиру само за новцем, нико не гледа да помогне. Међу људима је настала потреба само за еурима.” После проспаване ноћи следило је јутарње брзинско умивање и трчање према кивоту светитеља. Како се Света Литургија одмицала према свом средишњем делу, према моментима изношења Светих Дарова, облаци су се изненада спустили на нас или смо се ми попели међу облаке. Били смо даривани оном благодаћу коју је Бог људе даривао желећи их учинити боговима по благодати. Све духовне борбе су тада билу поражене. На њихово место дошла је духовна победа и снажни полет који нам је дао смислену улогу у овоме свету, уместо затворености и помрачења. Литургија нас је покрепила Знањем које нам је било неопходно за наше духовне дилеме. После обиласка Острошке свете планине, кренули смо за Подгорицу. Тамо смо у тржном центру сели, доручковали и попили прву јутарњу кафу. Придружила ми се Ивана која живи у Подгорици. Није штедела да своје гостопримство у својој родној Подгорици штеди на мени. Сећам се да је и она давно имала дилему између монаштва и брака. Победила је те несугласице. Данас је девојка, једна од бољих студената на свом факултету. Сви смо имали сличне духовне дилеме у животу. То је незаобилазна степеница која младе вернике чека на њиховој духовној лествици. Сећам се да сам и ја пролазио ту фазу. Но, ја сам имао срећу јер сам имао духовну помоћ оца Гаврила, тако да сам лакше одлучио шта желим. Та одлука је увек на нама. Могао бих је назвати и једном од првих одлука које доносимо када духовно растемо.
Саборна црква Христовог Васкрсења у Подгорици
У наставку вожње кроз Србију, придружила ми се Дуња, телефоном. Драго ми је да се придружила, јер и она је својевремено имала несугласицу: брак или монаштво. У својим кризним тренуцима одлуке, она се такође двоумила око светског или монашког пута. Донела је одлуке и данас се радује својој жељи да ускоро постане мајка. Са својим јављањем у право време, као да је и она била заједно са нама и тако целивала мошти Св. Васиља Острошког. У духовним борбама са којима се сусрећу млади верници, помаже наша велика нада и утеха, Свети Василије Острошки, чије мошти у Острошким планинама представљају велико богатсво за све младе који су на путу духовног узрастања.
Бог само жели да нас очеличи и заштити од духовних напада којима не можемо побећи, а са којима се не можемо самостално борити. За наш труд и суочавање са духовним изазовима Господ награђује вишеструко своју децу, а једна од награда било је Знање које сам добио на путовању. Осим Свемогућег Бога, за духовну храброст похвалила нас је природа, приликом посете њене самоће. Без обзира што човек нема осећаја за природу, она увек има осећаја за нас. Помало пати јер нема људи који ће је обожити благодаћу. Природа нас воли и љуби, а најрадоснија је када се причестимо Светим Божијим Тајнама. Тако је и нас љубила и наградила лепотама на овом путовању, понудивши нам контакт са лепотама које поседује.
Убрзо након што нам је пружила увид у своју лепоту, природа је ових дана потопила у тузи и јаду сва места која сам пре неолико дана посећивао. Дрина се излила и потапа околна села Западне Србије. Киша данима непрестано пада. Сва она поља и ливаде којима сам се дивио сада су потопљена, мостови на реци Дрини можда више и не постоје. Силна количина воде испуњена негативним осећајима који људи гаје према природи сада путује према Београду. Својим планом и намером потапа многе куће на свом путу. Вероватно је сада већ касно да пружимо природи осим негативних и оне позитивне, брижне осећаје. Касно је, јер човек за то више није способан. Човек мора много да учи, ако жели да заштити природу и себе у овом материјалном животу. Знање које нам недостаје није математика и физика, већ Знање о Богу које може да спаси Београд од катастрофе, али и читав свет од потапања.
Ненад Бадовинац,
15. мај, 2014.