На слици се види отац Бранко на челу стола са
штићеницима центра у Ченеју
Од када је књига изашла из штампе, размишљам како и где да организујем њену промоцију. Месец дана трају планови на ту тему. Размишљам о промоцији која се одржава у прелепим дворанама уз модерно уређену расвету и пројекторску презентацију фотографија које подижу ефект промоције. Сала по мојим плановима немора да прима много људи, но свакако размишљам о савременим начинима промоције. Промоцију сам планирао за јесен, ове 2013. То је најбоље време, јер ће се тада људи већ вратити са својих годишњих одмора. Међутим, промоција се догодила непланирано ових дана, и то у Центру за здравствену рехабилитацију овисника о дроги и алкохолу – Ченеј, поред Новог Сада.
Имао сам намеру да оцу Бранку из Новог Сада доставим неколико примерака књиге за поклон. Књиге сам наменио Центру за рехабилитацију, чији је управник отац Бранко. Било је касно, 20:30х, јер тек тада сам успео да се сусретнем са оцем Бранком у Новом Саду. Отац ме питао: да ли хоћу одмах да однесем књиге у центар? Била је ноћ, мрак је већ пао, а и осећао сам превелики умор да бих сада ишао у Ченеј. Управо долазим из Зрењанина где сам имао радну недељу, тако да сам био исцрпљен од посла. Но, сетио сам се тада оца Гаврила и његових речи: увек је боље самостално донети “пошиљку” до одредишта, него тако важан чин препуштати случају. Кренули смо за Ченеј, према заједници у којој живи око 25 штићеника центра. Овде се лече од овисности дроге и алкохола. Док смо путовали, оцу је дошла идеја, па ме замолио да се обратим штићеницима са неколико речи. Рекао сам оцу да нисам говорник и да мислим да би било врло корисно да ништа не говорим. Но, отац се није са тим сложио и замолио ме да ипак кажем бар неколико речи.
Када смо стигли у у Ченеј, нашли смо чланове центра како завршавају са вечером, седели су сви за дугачким, дрвеним столом, на чије чело је сео отац Бранко. Брат који нас је довезао из Новог Сада до Ченеја је сео са једне стране уз оца, а ја сам сео са друге стране. Био сам помало уплашен, јер нисам могао да се сконцентришем на говор којег треба ускоро да одржим.
Отац је започео разговор, причао је о суштини њиховог живота у заједници. Велика ме трема снашла тако да нисам могао да чекам. Пратио сам очев глас и усредоточио се на тренутак када он завршава започету тему. Препознао сам најбољи тренутак да се укључим. Отац ме погледао и препустио реч. Од треме која ме ухватила нисам се ни представио именом и презименом, нити нагласио од куда долазим. Причао сам само о књизи. Као да је она била центар сусрета. Причао сам о причама из књиге. Пришао сам о поенти властитог сусрета са Светим местима у Србији. Причао сам о миру и благостању послушности коју нигде нисам видео у том опсегу као овде, управо код њих пре годину дана када сам био први пут у њиховој посет. Причао сам у свом говору штићеницима центра да у свету у којем живим и радим сусрећем многе људе који су опчињени и очарани новцем, и да ме то подсећа на тежу овисност него она коју њих изгриза. Против новца као данашње опасне напасти, мало ко може да се бори, а и људи су данас у правилу врло слаби и у борби са том врстом дроге доказују се као губитници. Подсетио сам их да су они прави, истински борци, јер успевају да се изборе са сличним напастима, а да одавде, уз велику борбу, излазе као победници. На крају сам им се захвалио, јер су ми пружили прилику да их у својој књизи опишем као истинске борце. Напомено сам им да је уз текст о мојој посети њиховој заједници моја књига постала вишеструко богатија.
Наставио сам даље да причао о духовности и о томе, како се она не цени много у свету, те да је то исто један од разлога мог доласка у Србију, како бих упознао њена Света места код којих сам скупио мноштво доказа да су испуњена духовним вредностима које дају човеку много потребну животну енергију. Причао сам о проналаску духовности која је важна за наш живот. У мом излагању и говору, њихов живот сам описао као борбу, духовну борбу коју свакодневно воде. Да бих човек могао да победи у тој борби потребно је велико одрицање, незамислив позитиван став према животу, али и бесконачна вера у Богу. Упознајући заједницу у Ченеју схватио сам да је могуће водити духовну борбу. Схваћам да је њима то много лакше, јер поред себе имају великог духовног учитеља који је увек поред њих, оца Бранка који њима: љубитељима живота даноноћно посвећује себе. После мог говора, после промоције моје књиге, код многих сам видео да имају сјај у очима, као да се духовност о којој сам причао прелила у њихове очи. Она трема са почетка излагања је нестала, па нисам могао да се зауставим у свом говору, тако да сам на крају морао да их тражим опроштај за свој енергичан наступ.
Моје непланирано излагање се претворило у велику промоцију, моје мале књиге: “Сусрети са Светим местима”. Прва промоција књиге је потпуно супротна од мог плана. Одржана је у једној кући, која граничи са шумом од које километрима нема нити једна суседна кућа, продавница, а прво село Ченеј далеко је 5 минута вожње колима. Прва промоција моје књиге, догодила се у окружењу једне врло неуобичајене заједнице људи. Промоција књиге одржана је ван свих стандарда који се користе за промоције оваквог типа. Испред куће, испод веранде над нашим столом светлела је једна врло слаба сијалица, својом танком светлошћу једва да је успела да одвоји мрак од наше присутности. Међутим осим слабе лампе, обасјавала нас је немерљива топлина, коју су штићеници центра показивали према мени и мојој књизи. Ово је за мене била њихова захвалност за мој поклон, која превазилази топлину сјаја свих рефлектора унутар велике дворане у којој се требала одржати 1. промоција моје књиге: “Сусрети са Светим местима”.
Ненад Бадовинац, август, 2013.