RAZGOVOR SA BRATOM NENADOM BADOVINCEM, DUHOVNIM ČEDOM ARHIMANDRITA OCA GAVRILA LEPAVINSKOG

 Tim putevima korača otac nepokolebljivo već 47 punih godina. A putevi Hristovi su koliko lepi toliko i trnoviti. Koliko li je puta otac Gavrilo gazio po trnju da bi ponovo uživao blagodati Svetoga Duha? To je velika borba, borba za večnost duše. Arhimandrit otac Gavrilo, Hilandarac i Svetogorac dolazi u pravoslavni manastir Lepavinu 1984. godine, prima na upravu i manastir Lepavinu i celokupnu parohiju manastirsku. Od tog trenutka, otac Gavrilo postaje duhovnik sveštenstva cele zagrebačko – ljubljanske eparhije, unosi duhovni život i u manastir i duhovno uspavani pravoslavni narod parohije, moli se pred čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske i počinje svoj čudesni misionarski rad na duhovnom buđenju pravoslavnog čoveka tog kraja.

Imam osećaj da otac Gavrilo nije otišao i ostavio svoje dečačke snove, smatram upravo suprotno, da je njegov dečački san bio da ostavi svet u kome se rodio i da iz svojih najmlađih dečačkih godina upozna nešto drugo, nešto nepoznato. Zamisli koliko je on sa svojih 16 godina imao hrabrosti, da napusti sve i ode u manastir, u jedan sasvim drugi svet. Divim se toj hrabrosti, kojom je uspeo da promeni svoj mladi život. Promene u životu uvek zahtevaju hrabrost, koja se kod oca Gavrila izmešala sa velikom ljubavlju Hristovom.

Dolazak oca Gavrila sa Svete Gore u naš manastir Lepavinu je promisao Božija. Baš u manastir Lepavinu kojeg su još u 16.veku osnovali svetogorci takođe došavši sa Svete Gore. Danas smo svi mi neraskidivo vezani i za manastir i za oca Gavrila čija je ličnost čvrsto utkana u ovaj kraj i naš duhovni život. Bogu i Presvetoj Bogorodici hvala što su nam dali oca Gavrila da pomogne ovom narodu, da ga okrepi, uteši, duhovno uzdigne i ozdravi. Često sam kasnije razmišljao o onome šta je Otac sve morao da proživi da bi došao i opstao u jednoj tako velikoj svetinji kao što je manastir Lepavina koji je bio ruševina više nego manastir. Koliko se sećam, ovde ga nikada nisu mimoilzaila iskušenja, ali isto tako siguran sam da mu je uvek ljubav Božja pomagala i vodila ga kroz burna vremena tokom njegovog višegodišnjeg boravka u našoj svetinji, u manastiru Lepavina.

Narod, koji živi u okruženju manastira Lepavine, drugačije gleda na Crkvu, Pravoslavlje, monaštvo uopšte, nego recimo u Srbiji, u rodnom mestu oca Gavrila. To je bila još dodatna borba s kojom se otac Gavrilo morao suočiti. Na samom početku očevog boravka u manastiru Lepavini, malo je naroda dolazilo u manastir, gotovo niko. Sreća, pa se otac mogao tada prikloniti molitvi i radu na obnovi opustelog manastira. No, kasnije, kako se rat na našim prostorima stišavao, ljudi su sve više počeli da dolaze. Manastir su tada sve češće posećivali vernici, koji su dolazili sa svojim problemima, a odlazili zadovoljni i rasterećeni. Otac Gavrilo se za njih uvek molio i to mu nikada nije predstavljalo teret, molio se iz ljubavi, uz ljubav Božju.

Kao pravi roditelj, ako smo poslušni on se raduje, a ako smo neposlušni, on tuguje, jer mi propadamo zbog naše neposlušnosti. Teško je moliti se za neposlušne. Iz dana u dan, sve više ljudi sa svojim problemima počeli su da dolaze u Lepavinu. Danas se mnogi od njih ponovo vraćaju, a naš otac Gavrilo, sve njih prihvata, moli se, poučava i opet ispraća.

 Uvek razmišljam da otac kao dete sigurno nije bio svestan težine puta kojim je krenuo i koji je sanjao. Ali, kada sada pogledamo očevo nasmešeno i mladoliko lice, da li se vidi tuga zbog toga? Da li je možda tužan zbog tolikih molitava, koje uznosi Gospodu i Presvetoj Bogorodici za zdravlje drugih? On je uvek nasmešen i vedar, ali, kada zatreba, kada izbegavamo poslušanje, on postaje veoma strog, ali pravičan. Njegova strogost dolazi do izražaja zbog neposlušnosti njegove duhovne dece. Zna otac da kada ljudi ne slušaju njegove reči, reči duhovnika, da tada nema ni blagoslova za njih, ni blagodati Božije. Zato je strog, jer mu je stalo do našeg ispravnog puta. Opet, dakle, otac kleči pred Gospodom zbog spasenja svih ljudi koji mu se obraćaju, ali traži od svih nas da se ispravimo i živimo onako kako je Stvaraocu ugodno. Sada kada se setim očevih snova sa njegovih 16 godina, čini mi se da mu je san bio ništa drugo nego da u životu pomaže ljudima, da ih poučava, okrepljuje, rasterećuje. I to još sa njegovih 16 godina.

Bila je to davna 1991. godina, godina mog prvog dolaska u manastir Lepavinu i susreta sa ocem Gavrilom. Sećam se kako sam tržio moj prvi blagoslov od oca i tada dobio uz blagoslov neku iskricu očeve brige prema detetu, ali jedne sasvim drugačije brige nego što sam dobijao od svojih roditelja. Osetilo se to već sa mojih 13 godina. Pamtim to još i danas. Od prvog blagoslova osetilo se da će me otac Gavrilo voditi kroz moje duhovno odrastanje, samo što to duhovno odrastanje nisam shvatao kao danas, već u ono vreme, osećao sam to kao očevu duhovnu brigu za mene. Danas razmišljam i molim Boga, da i moja deca jednoga dana požele imati duhovnog oca, duhovnog staratelja i to od njihovih malih nogu, mnogo ranije nego što sam ja imao priliku.

Nekoliko godina nakon mog prvog kontakta sa Lepavinom, Mitropolit Gospodin Jovan zahtevao je da manastir nabavi računar, po mitropolitovim rečima: „… jer je to dobro“-, kako je rekao, „jer dolazi vreme informatike i mnogi ljudi će početi da koriste kompjutere pa će i misionarenje moći da se vrši internet saobraćajem“. Kada je manastir dobio prvi kompjuter na njemu je radio samo otac Vasilije. Znam da je otac Gavrilo bio veliki protivnik da kompjuter dodje u manastir. Pretpostavljam da je to zbog monaškog, molitvenog i isposničkog života, jer je smatrao, kao što još uvek većina monaha smatra, da tolika komunikacija sa svetom nije dobra za monahe i njihov način života. I tada nekako u to vreme, po promislu Božijem, otac je telefonski često bio u kontaktu sa uglednim profesorom, akademikom Dimitrijem Stefanovićem iz Beograda. Akademik se začudio kako to da manastir ne komunicira sa vernicima preko kompjutera, osim toga, sa mnogih pravoslavnih sajtova može da se dodje do veoma korisnih i dobrih informacija. Dobro je došlo i to njegovo savetovanje, nakon kojeg otac Gavrilo prihvata da se ipak kupi jedan kompjuter. Na tom kompjuteru je uglavnom radio otac Vasilije, ali je otac Gavrilo odmah prepoznao mogućnosti računara i vrlo brzo se ideje oca Gavrila realiziraju uz računar, tako izlazi iz štampe Pravoslavni duhovni listić koji je uredjivao otac Gavrilo, kompjuterski obrađivao otac Vasilije, a lektorisao brat Vladimir. Ti duhovni listići su mnogo značili parohijanima, a otac Gavrilo ih je lično od kuće do kuće donosio i ostavljao

ljudima za njihovo duhovno zdravlje. Nakon kratkog vremena u manastir stiže i drugi kompjuter marke Machintosh. To je u ono vreme bila vrlo napredna tehnologija, na kojoj su se kasnije realizirale ideje o izdavanju manastirskog časospisa i prvih web stranica oko kojih sam pružio određenu tehničku pomoć. Bio sam srednjoškolac, polako se približavalo vreme studija. Božija volja je bila da se okrenem informatici. Tako da sam 1996. godine upisao informatičke studije i uz Božiju pomoć, uspešno ih kasije završio.

Još dugo vremena nije bilo Interneta u manastiru, kompjuteri su služili samo za unos teksta, a radjala se polako ideja za izdavanjem časopisa. Otac Gavrilo je strahovao da li će moći da savlada rad na kompjuteru. Mitropolit mu je savetovao da pokuša savladati osnove rada na kompjuteru, jer na zapadu sveštenici već propovedaju preko interneta, shvatio je da se pomoću kompjutera Božija reč daleko čuje i da je to najbrži vid misionarernja. Danas, 2008. na Lepavinskom sajtu već svakodnevno imamo oko 1000 posetilaca. Ispunila se proročka ideja Mitropolita Jovana i njegovo zalaganje je urodilo velikim plodom. Prepoznao je Mitropolit Jovan u ocu Gavrilu misionara i velikog duhovnika. Interesantno, otac Gavrilo mi je pričao da u to vreme, po Mitropolitovom blagoslovu i velikom trudu Njegovog Visokopreosveštenstva, računarskom opremom opremljena cela patrijaršijska biblioteka u Beogradu. Prateći oca Gavrila primetio sam da ga u to vreme još uvek drži strah od rada na kompjuteru. Tako da je na očevu molbu otac Vasilije otvarao web stranice, a otac Gavrilo je samo čitao tekstove.

Tek kasnije, kada se otac zainteresovao za duhovne tekstove sa mnogih pravoslavnih internet sajtova, malo po malo počinjem i ja na njegovu molbu da se angažujem, da mu pomalo objašnjavam osnove rada na kompjuteru, a kasnije i Internetu. Prošlo je izvesno vreme, dok otac nije sam na kompjuteru počeo tražiti web stranice, uglavnom tekstove ruskih duhovnika, za ideju projekta Lepavinskog časopisa. Sećam se odlično, kada je krenula priprema za izdavanje prvog časopisa, da je brat Vladimir lektorisao mnoge tekstove, (taj posao radi i dan danas kada je potrebno) i oca Vasilija, koji je strpljivo radio prelom stranica i tehničku obradu za časopis. Mnogi nisu verovali da na pripremi časopisa rade samo 3 čoveka. Mislili su da tu radi čitava redakcija. Svima nama je to bilo potpuno novo i čudnovato, ali uspesima smo se svi divili. Časopis koji je otac nazvao “Put, Istina i Život” osvojio je naša srca. Nećeš verovati, prvi broj časopisa je fotokopiran na fotokopir mašini u manastiru i tako je izdato svega 50 primeraka. Drugi broj je izdat u izdavaštvu u crno beloj tehnici u 200, a kasnije, počev od trećeg broja, časopis „Put, Istina i Život“ štampan je u boji u 300 pa 500 primeraka, da bi pred očevu bolest i operaciju zadnji broj časopisa izašao čak u 4000 primeraka i to kao dvobroj.

Vremenom, kako je Internet napredovao, a i otac Gavrilo ovladavao radom na kompjuteru, došle su ideje za otvaranje prvih web stranica manastira Lepavine. Ne mogu da se setim kako je izgledalo prvo upoznavanje oca Gavrila sa Internetom, ali se odlično sećam njegovog prvog kompjutera i prvih očevih koraka na komjuteru, koji su bili tako simpatično smešni i duhoviti. Otac je tada bio uporan. Zapisivali smo osnovne korake na raznim papirićima i tih se papirića nakupio pun radni sto. Otac Gavrilo ih je proučavao i često „ponavljao gradivo“. I meni je uvek bilo zanimljivo, kada je trebalo da se na nešto podseti, u sekundi je iz te gomile znao da pronadje mali papirić na kome je bila napisana procedura, baš ta koja njemu treba, u smislu: “PRITISNITE LEVOM TIPKOM MIŠA DVA PUTA NA INTERNET EXPLORER” ili “PRITISNITE TIPKU START I SHUT DOWN ZA GAŠENJE KOMPJUTERA”. Kako sam dolazio samo vikendom u manastir, tako je Otac imao vremena za vežbu na kompjuteru baš tada, a onda bi preko vikenda dobijao nove zadatke. Učili smo neprekidno. Upravljajući mišem, otac je polako zalazio u novi virtuelni svet misionarenja. Trebalo je dosta vremena za učenje, ali meni je celo vreme bila interesantna očeva jaka volja da to sve savlada.

Kako su meseci prolazili, napokon je došlo vreme i za prve manastirske web stranice. Tu prvu verziju kasnije je zamenila novija, koja se sada nalazi na linku: http://www.manastir-lepavina.htnet.hr. Otac Vasilije je iz knjiga marljivo učio tehniku uredjivanja web sajtova, a otac Gavrilo je paralelno uz školovanje na kompjuterim, surfujući Internetnom tražio zanimljive tekstove sa sajtova, koji su postavljani na manastirsku internet stranicu. I, eto, malo po malo, uz puno truda oca Gavrila, u decembru 2007. godine, bilo je 5 godina od postojanja web stranica manastira Lepavina. Uz očevu veliku volju da pomogne ljudima, otac otvara web stranice manastira Lepavine, i veoma pažljivo bira šta se objavljuje i šta je najkorisnije za vernike.

Danas su vremena drugačija, puno toga se promenilo u odnosu oca Gavrila i mene, ja sam nekako odrastao, i promenio se, nisam više ono dete koje je trčkaralo po livadama i manastirskim poljima, više ne čuvam ovčice, i ne čitam knjige na livadi u krugu manastira kao nekada kada sam za vreme školskih praznika dolazio tamo na odmor. Sada su neke moje životne želje i obaveze odvojili Oca i manastir od mene, ali samo fizički. Tokom celog tog perioda, otac Gavrilo se ni malo nije promenio, ostao je isti, i on i dalje u meni vidi dete koje treba usmeriti na pravi put.

On se ni malo nije promenio kroz sve te godine. Jedino sam ja taj koji se menja. On nepokolebljivo korača za Hristom, onako polako, lagano, korak po korak, iz dana u dan, a mi kao male pčelice zujimo oko njega i pratimo ga, pa se nekad udaljimo, pa mu se opet vratimo, pa pobegnemo, pa nas on ponovo pozove, a mi mu opet dodjemo. Otac ipak u molitvi svojoj neprekidnoj i usrdnoj čvrsto stoji uz Hrista i Presvetu Bogorodicu, a naše je samo da ga verno pratimo i slušamo. Otac ima puno razumevanja što sam se ponekad udaljavao od njega, ali ne ljuti se baš mnogo, jer zna da se uvek vraćam i da ću se uvek vratiti pod njegovo duhovno okrilje… Baš kao pčelica na med.

Ako život živite gledajući samo telesnim očima, onda imate samo jednog oca, ali ako ga gledate duhovnim očima, onda imate dva oca. Oba znaju da ljube i grde, vole i čuvaju, da opominju i da praštaju. U današnje vreme Interneta i modernih sredstava komunikacije, udaljenost među ljudima se ne meri kilometrima, već vremenom koje provedemo komunicirajući. Tako da mogu da kažem da nisam udaljen od svog duhovnika. Često se čujemo, razgovaramo o poslu, o životu. Otac iznosi mnoge ideje, ja pokušavam da ih prvo razumem, a onda realizujem. Isto je kao kada sam bio bliže manastiru, otac i ja bi se čuli telefonski, porazgovarali i sve poslove obavili putem Interneta i telefona. Zvuči jednostavno, no, nije uvek baš tako. Pošto sam sada u Beogradu, postajem svestan težine udaljenosti od svog duhovnog oca. Tek kada malo bolje pogledam ljude koji me okružuju, mislim na vernike, koji dolaze u Beogradske crkve, primetim da su to sada drugačiji ljudi, da se nekako razlikuju od vernika na koje sam navikao kada bih došao u manastir Lepavinu. U manastiru Lepavini smo svi jedna velika porodica, a taj osećaj duhovne porodične bliskosti mi ovde ponekad nedostaje.

Otac Gavrilo stoji uvek na čelu svih nas, koji dolazimo u manastir Lepavinu, uvek pazi da do izražaja dodje samo smirenost i poslušnost. Čim bi se ta ravnoteža pokvarila, Otac postupa strožije, kako bi vratio mir medju nas. Ni tamo mi nismo baš mnogo poslušni, pa da vidiš kako to izgleda kada Otac Gavrilo kaže par oštrih reči, kako svi odmah spuštamo glave, ne znamo na koju stranu da gladamo, pa samo kovitlamo očima, i ponavljamo: „Da, oče, razumeli smo, biće onako kako Vi kažete“. A u sebi mislimo, pa zar nam je to trebalo? Kasnije se uspostavi da je opet Otac bio u pravu što nas je upozorio, pokajemo se i opet se među nas vrati mir i blagodat, opet smo blizi Bogu i Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj.

U Beogradskim crkvama se nekako oseti više urbanistički stil, koji se uvukao u vernike. Nisam navikao na takav odnos vernika prema crkvi. Nisam siguran da li ću ikada da se priviknem na njega. Kada se vratim u manastir Lepavinu, osetim kao da sam tu prohodao, napravio prve korake u Crkvi, i zato imam potrebu uvek da dolazim kod oca Gavrila i u manastir Lepavinu, jer mi je stalno potreban blagoslov i nove smjernice za moje dalje puteveupravo sa mesta odakle sam i krenuo.

Ne znam kakav je odnos drugih ljudi sa svojim duhovnicima, ali verujem da mnogo komuniciraju jedni sa drugima, kako bi im duhovnik mogao pomoći. Pričaju sigurno o svojim problemima, razmišljaju na glas, slušaju duhovnikove odgovore, zajednički traže najbolje rešenje. Duhovnik ima veliku ulogu u životu svakog vernika. Bez duhovnika i najveći vernik je kao u magli. U odnosu oca Gavrila i mene je to drugacije. Ja njega ne zapitkujem baš mnogo, jednostavno kao da ga, zbog njegovog posla i svakodnevnih molitava, prosto čuvam od svojih problema. Telefoni mu stalno zvone. Ljudi šalju emalove neprekidno, na koje otac utroši puno vremena odgovarajući im, ljudi se javljaju Skypeom, i na sva pitanja Skypeom, telefonom, emailom, otac odgovara podrobno i umereno, kako bi svi dobili odgovor kakav je baš njima potreban. Zato ja retko kad sednem s njim da razgovaramo o nekim problemima direktno, jer znam da me otac toliko poznaje da i sam uviđa sve moje potrebe i nedoumice i zato osetim kako otac sam počinje da mi postavlja pitanja, i tada prosto vidim da je već sam pronikao u ono što meni baš treba da kaže moj duhovnik. Ja sa ocem ponekad pričam tako mirno i staloženo, a ponekad konfuzno i bez mnogo razmišljanja. Otac to naravno primeti i onda počinje njegova duga i topla priča i tek tada shvatim da on sve o meni zna, da me stalno prati i moli se za mene. I tako on priča, a ja slušam, punim svoje ispražnjene baterije duhovnom muzikom oca Gavrila, a onda odjednom, otac obavezno po nešto ispriča o svojim doživljajima u toku njegovog duhovnog uzrastanja ili pak neku zanimljivu i duhovitu anegdotu iz svog života. Ja shvatam kako otac Gavrilo na jedan nepojmljiv način utiče na mene, jer ja se uvek nadjem u njegovim pričama, i razmišljam „…Pa, kako je on to mogao da zna ?“ Prosto vidim kako mi Gospod tako preko oca Gavrila šalje pomoć, kao neki savet što i kako bi bilo najbolje da učinim u svojim nedoumicama?

Tek sad sam postao svestan da je moj odnos sa ocem Gavrilom vezan nekom nevidljivom niti i da bez puno razgovora sa njim o svojim problemima, ipak na neki poseban način uvek dobijem pomoć od njega. Na primjer, uvek me nazove da postavim neki tekst na sajt stranice, baš kada se ja nalazim u nekoj gotovo bezizlaznoj situaciji. I, neverovatno, meni se odmah sama misao stvori u glavi kako i šta uraditi. Ali, ocu u tom trenutku ja ništa ne kažem, a, verujte, dobijem odgovor. Jednostavno u našem odnosu ja nemam potrebu da sedim i pričam sa njim satima, da ga zamaram svojim problemima. On mi pomaže i bez toga, i uvek je pored mene kada mi je njegova pomoć potrebna. Mislim da je potpuno nevažno što kilometri dele mene i mog duhovnog oca. Kilometre udaljenosti osetim jedino kada do izražaja dodje moja neposlušnost. Tada moja duša polako tone i počinje da pati, jer oseti da se taj put polako gasi. No, hvala Bogu, ponovo mi se pruži šansa za povratak, i tako u krug. Malo padnem, pa ponovo ustanem… Gospode Isuse Hriste i Presveta Bogorodice Lepavinska, hvala Vam sto ste mi podarili Krsnu Slavu Arhandjela Gavrila, koji mi preko Andjela Božjih i oca Gavrila pruže pomć kada mi je ona najpotrebnija. Tek kada shvatiš da tvoj duhovnik odgovara za tebe, i da se brine za tvoje spasenje, i da sve što radi – radi za tvoje dobro, sa radošću ćeš primiti svako poslušanje, jer će na taj način tvoje srce prosvetliti sami Bog.

Čuda Božja su svuda oko nas, samo treba širom otvoriti oči. Iz manastira Lepavine je nemoguce otići i ne poverovati u vanzemaljsko, vantelesno, duhovno nebo, jednom rečju, u silu Božju. U manastiru Lepavini čudo Božije je i sama Liturgija i sve ono što vernici sa Svete Liturgije ponesu sa sobom. Ljudi se nakon Liturgije bukvalno menjaju, preobražavaju. Ulaze u crkvu tužni, umorni, bezvoljni, a izlaze zadovoljni, odmorni i nasmešeni, pri čemu nemaju potrebu ni jednu reč ni sa kim da progovore. Dovoljna je blagodat sa Svete Liturgije, blagoslov od oca Gavrila, i da ste sasvim neko drugi. Pa zar to nije čudo Božije?

Posle Svete Liturgije, nakon kraće pauze, nakon posluženja čaja i kafe, otac Gavrilo ponovo ulazi u crkvu, dolazi pred ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske i stavlja ispred sebe svoju „debelu knjigu“ (tako sam je zvao kada sam bio mali), u kojoj se nalaze molitve, koje samo on čita. Začudio sam se kada sam jednom čuo da obični sveštenici ne mogu izdražati taj napor, takvo čitanje molitava iz te „debele knjige“. Otac se tada prekrsti i počne da se moli za sve poklonike u crkvi, pominjući sva imena, koja su zapisana na ceduljicama, a koja nekoliko poklonika čitaju za vreme za koje otac čita molitve za zdravlje nas i naših najmilijih. Neki od primera isceljenja za vreme čitanja tih veoma jakih molitava nalaze se na sajtu manastira Lepavine. Medjutim, poznato je da se u manastiru Lepavini gotovo svakodnevno dešavaju čuda. Ja lično sa čudima Presvete Bogorodice Lepavinske upoznajem se početakom 90-tih godina kada se jedna kopija ikone Presvete Bogorodice Lepavinske kod jedne porodice u Bjelovaru počela da kreće po zidu. Na zaprepašćenje svih nas ikona se po zidu kretala u obliku krsta. To nas je sve iznenadilo. Svi vernici Bjelovara od tada drugačije gledaju na manastir Lepavinu. Sa tim čudom su tada bili upoznati i pravoslavni i katolički vernici. Brzo se pročulo za ovu čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice i od tada sve više i više vernika dolazi u manastir Lepavinu. Ikonu su kasnije ti ljudi odneli u Beograd, pošto su za vreme rata prodali stan u Bjelovaru i preselili se u Srbiju. Kada su selili stvari iz stana, ponovo se dogodilo čudo. Ikonu jednostavno nisu mogli da odvoje od zida. Bogomajka kao da nije htela da se pomera sa svog mesta. Da li je htela da ostane u Bjelovaru? To je tajna Božija. Već krajem te godine, u gradu je izbio ratni sukob, ne baš velikih razmera, ali ne i ne primećen. Ikonu od tada nikada nisam video. Eto, od tad je prošlo već punih 17 godina. Znam samo da je ova čudotvorna ikona u Beogradu kod te iste porodice i da se povremeno donosi u pojedine beogradske hramove na poklonjenje.Veoma bih voleo da je vidim i da je celivam. Verujem i molim se da mi Presveta Bogorodica pruži priliku da i ovu Njenu čudotvornu ikonu ponovo celivam. Od tog dogadjaja u manastiru Lepavini čuda su bivala češća. Postoji knjiga o čudima, pisani su mnogi tekstovi u časopisu o svedočanstvima vernika, a danas svaku pojavu koju vernici posvedoče, objavljujemo na Internetu u poglavlju, „LIČNA SVEDOČANSTVA VERNIKA O ISCELJENJIMA“. No, za mene je najveće čudo ljudska priroda vernika, koji dođu da im Presveta Bogorodica pomogne, Presveta Bogorodica im usliši molitve, ljudi ozdrave i, nikada se više ne pojave. To je nešto neverovatno, pravo čudo. Kakvi smo mi to ljudi?

Pravi hrišćanin bi trebalo da za ozdravljenje duše i tela bude zahvalan ceo svoj život i da dodje u manastir, da se zahvali pred čudotvornim Likom Presvete Bogomajke. Medjutim, nije tako. Svi mi, odjednom samo posustanemo, jednostavno zaboravimo poklon koji smo dobili sa Neba.  Hvala Bogu, On nas kroz naše stradanje opominje i onda se ponovo vratimo tamo, sa novim molitvama, ipak neretko zaboravimo da se za sve zahvalimo Bogu i Presvetoj Bogorodici.. Pa ipak se sećam kako je jednom neko od oca Gavrila tražio da mu pred ikonom Carice Nebeske pročita molitvu u znak zahvalnosti Gospodu. Baš ću pitati oca Gavrila, koliko često mu se ljudi obraćaju za takvu molitvu?

Suze umiljenjija. Kako su lepe i mile suze koje teku od sreće! Baš sam nedavno pokucao na vrata kelije oca Gavrila, ušao unutra, kad imam šta i da vidim. Otac sedi za računarom, malo kao da se izmakao, spustio glavu i podbočio je rukom i tako pridržava čelo. „Joj!, – pomislim, – „pa šta se dogodilo?“ Približim se ocu, kleknem pored njega i vidim da plače. Suze same teku. Pošto je video da sam se malo uplašio, on me kroz suze uputi na tekst sa „Duhovne tribine“ sa sajta manastira Lepavine. Pogledam na ekran i vidim komentare vernika na „Duhovnoj tribini“, a otac ganuto reče: – „Pogledaj kako ljudi pišu. Potpuno su otvorili svoja srca. Njima tako malo treba ljubavi, pa da se i sami ispune ljubavlju Božijom“. Otac je osetio ljubav vernika sa tribine i tako se i sam ispunio suzama umiljenjija. Tribinu je sam osmislio osetivši veliku potrebu za duhovnom hranom mnogih verujućih, koji žive daleko od svog naroda, od svog duhovnika, koga najčešće i nemaju, a bez duhovnog rukovodjenja jako je teško u svetu opstati u miru i molitvi. A ta Tribina se za čas pretvorila u virtualnu parohiju vernika i postala jedna velika porodica, koja je danonoćno živela na Duhovnoj Tribini sajta Lepavinskog manastira rukovodjena duhovnim poukama oca Gavrila. Ljudi iz svih krajeva sveta su se uključivali, postavljali pitanja duhovniku, sami pisali svoja iskustva, komentarisali duhovne teme. Mnogi su na toj duhovnoj tribini našli odgovore na svoje dugogodišnje nedomice i duhovna lutanja. I sada su se oni tako toplo zahvaljivali ocu, da njegovo toplo, dobro srce nije izdržalo da ne pusti suze umiljenjija. Sada je Tribina zatvorena, teško je bilo da otac sam, danonoćno usmerava ljude na duhovne puteve, pogotovo sada kada mu je doktorka Tamara, koja vodi brigu o njegovom zdravlju, dozvolila da pored kompjutera provede maksimalno pola sata bez pauze, da redovno radi vežbe i da se pored svojih redovnih aktivnosti u manastiru ćešće i duže odmara. Presveta Majčice Lepavinska, čuvaj nam našeg oca Gavrila! Razgovor sa duhovnim čedom oca Gavrila, Nenadom Badovincem završi se, a mi se obogatismo jednom malom, a velikom ljubavlju Božijom, svesni da Hristovo dobro vlada svetom upravo preko Hristovih sledbenika. Daj Bože, da svi nadjemo duhovnika poput Hristovog sledbenika u liku oca Gavrila Lepavinskog.