Лево: Ктитор цркве – брат Борко. Десно: фреска Богородице Лепавинске
брат Борко испред фреске Богородице Лепавинске у цркви Светог Василија Острошког
Духовни свет можемо доживети кратким погледом на уметничку фотографију, или кроз музику. Уостало ми у сваком делићу материје можемо препознати постојани духовни свет. Потребно је укључити сва чула којима располажемо. Да бих га доживели својим чулима морамо уз упорност ступити у контакт са духовношћу. Ја то најчешће радим: путујући и истраживајући.
Тог кишовитог дана возио сам оца Гаврила из Лепавине у бању Мљечаницу која се налази недалеко од Приједора у Републици Српској. У бањи отац остаје на редовној здравственој рехабилитацији. У очевом апартману успео сам да повежем информациону опрему на интернет коју ће за време боравка у бањи отац користити у сврху обављања своје интернет мисионарске делатности. По завршетку активности, отац ме позвао на ручак у бањски ресторан, након којег сам од оца узео благослов и продужио својим путем у сусрет новим духовним искуствима. Неколико километара од бање Мљечанице на путу према Приједору одвојио сам се од главног пута према малом засеоку под називом – Побрђани. Стигавши, на крају пута угледао сам цркву посвећену Светом Василију Острошком. Због кише, нисам излазио из аута све док није дошао господин Борко. Сусрет са братом Борком на овом Светом месту је посебно занимљив, јер је Борко ктитор ове цркве коју је изградио овде у свом родом крају којег често посећује без обзира што живи у иностранству. Брат Борко је откључао цркву и пред нама је освештани интеријер храма засијао са свих страна. Полијелеј у позлати није захтевао додатну светлост како би нам се похвалио својом лепотом. Он поседује довољно светлости и самостално осветљава фреске на зидовима храма које је осликао познати иконописац Димитрије Риђички. У храм стане око 40-так људи, а својевремено су у њој Архијерејску Литургију служиле у исто време три Владикe.
брат Борко, ктитор цркве и ја испред иконе Светог Николе
Узео сам неколико свећа које сам хтео да принесем као прилог за здравље живих и помен покојних сродника. Када сам са свећама изашао из цркве према одељењу испод којег се приносе свеће, брат Борко је повукао дугачак канап и покренуо звоно на црквеном торњу чији звук могу да чују сељани у чак три околна села. Гледао сам ктитора цркве како са посебним духовним заносом све снажније покреће звона. Примећивао сам како се његово срце топи од радости, јер је успео да си оствари велику жељу, да за живота подигне цкрву на душекорист целог краја. Ктитор цркве није заборавио свој родни крај и своје суседе са којима је одрастао. Отишао је у свет због посла. Одвео је тамо своју своју супругу и децу на школовање, али свом родном крају није остао дужан пажњу, па га је даривао посебним неуобичајеним даром: саградио је храм за спас и духовни напредак овог краја.
Новосаграђена црква не познаје средњовековни период, јер потиче из нашег, новијег доба. Недавно је саграђена и од тада служи људима као место молитве Богу за духовни и материјални напредак овог доста опустошеног краја. Овде у селу сам упознао девојчицу Милену која овде живи са својим родитељима. Живи помало оскудним животом. Но највише јој недостају вршњаци којих овде нема много. Верујем да иде у школу, а мени се представила као неко ко има овласти да чува кућу док се брат Борко не врати. Борко повремено долази из иностранства. Отишао је далеко, али у њему није престајало да сазрева семе захвалности овом месту. Сећа се многих детаља из детињства, тако ће вероватно и девојчица Милена да оде једног дана. Но, за разлику од многих припадника њене генерације, она ће своје детињство проживети у најлепшим пределима нетакнуте природе у којима станује тајанствена духовност. Баш као и ктитор цркве, тако ће се и она сећати тренутака из свог детињства ван домета помрачене градске гужве. Њена млада генерација долази очишћени од многих лоших историјских догађаја. Млади развијају свест о духовности и духовном свету, о светитељима Божијим и Светим местима. Њена млада генерација ће од родитеља тражити објашњење и доказе о својим прецима. Тешко је то свакоме причати, али брат Борко, као ктитор цркве је својој деци објаснио на најлеши начин ко су им били преци, одакле су дошли и где сада живе. У његовој ктиторској цркви осликан је предивни иконостас са нашим светим прецима: Светим Василијем Острошким, Светим Николом и другима. Боркова деца биће поносна на свог оца, јер ће у својој цркви видети своју лозу и своје свете претке, а мало ко се од њених вршњака може похвалити таквом чињеницом.
Пре него што смо напустили храм ктитор цркве ми се несебично захвалио и својом љубављу показао жељу да дођем поново. Као дар захвалности поклонио ми је примерак књиге “Тајна Острошког Чудотворца” Издање Манастира Острог – Светигора. И оставивши посвету којом ме обавезао да поново посетим његов родни крај у селу Побрђани и ктиторску цркву посвећену Светом Василију Острошком.
Напуштајући храм, брат Борко ме позвао да посетим и његов оближњи дом у којем сам на једном столу приметио своју књигу “Сусрети са Светим местима”. Књигу сам затекао у једном занимљивом окружењу: наиме, са једне њене стране на зиду се налазила осликана фреска светитеља, а са друге стране стаклена галерија кроз коју поглед сеже далеко на околне Побрђанске шуме. Испред књиге налазила се фотеља у којој је читалац читајући путовао Светим местима описане у њој. Ноћ је убрзо пала, а мој повратак из побрђанског краја окружен густом шумом имао је посебан чар. Био је то трачак светлости који ми је обасјавао повратак до главног пута и даље према граничном прелазу. Била је то светлост из мојих сећања, светлост полијелеја цркве Светог Василија Острошког с којом ме на моју радост лично упознао њен ктитор брат Борко.
У знак захвалности брату Борку, ктитору цркве у селу Побрђани који се налази између Приједора и Дубице (BiH).
Ненад Бадовинац,
Децембар, 2014.