Икона Богородице Лепавинске и Св. Владике Николаја у духовном центру у Краљеву, фебруар, 2016.
Држава, као и породица, и свако од нас као појединац, треба да одабере свој духовни пут. Свако одабире пут којим жели да иде, али држава има обавезу да одабере најбољи пут, тако да то буде путовање без ризика за њен опстанак. У случају криво одабраног пута, Бог се увек побрине да државу врати тамо где је најбезбедније. Бог се брине да то уради правовремено, пре свеопштег пада и слома. Кренуо сам из Београда, преко Овчар Бање у Западну Србију како бих забележио пример повратка на духовни пут једног народа и државе. Тамо где нема народа, пронашао сам једно тихо и усамљено место. Путовао сам обронцима планине, превојима и засеоцима. Путовао сам пределима које нису уписани у мапе, путовао сам све док нисам дошао до човека који је водио обновуједног народа.
У време када су људи масовно напуштали пут истинољубља, било је људи који су истину и даље чували и бранили. Њихов рај налазио се на местима попут оног који се налази на планини Златибор. Тамо се налази и манастир Рујан, у прелепом делу, обојеном црвеном бојом пролетњих рујно обојених пашњака. Део је Србије у којој је најтеже пронаћи светиње, јер су овде добро скривене у брдовитим пределима. Тражио сам манастир који је одавно потопољен и сада се налази на дну акумулационог језера. Тај првобитни манастир је проживео многе тортуре освајача и преживео људе који га нису волели. Стари манастир Рујан потопљен је почетком осамдесетих година 20. века када су људи градили систем за водоснабдевање на реци Ђетињи. Био је посвећен Светом Великомученику Ђорђу, и највероватније подигнут средином петнаестог века. Оно што је остало сачувано, јесте, да је 1529. године овај манастир осамнаест километара удаљен од Ужица имао прву штампарију у Србиј,и коју је набавио и у њој радио монах Теодосије. Ту је он штампао 1573. године прву књигу ћирилском азбуком са српскословенском рецензијом. То је Рујанско Јеванђеље. Турци су сазнали за то и исте године запалили манастир и уништили штампарију. Тада су монаси из манастира Рујно пребегли у манастир Рачу. Данас после више од пола миленијума старог манастира Рујан, може се рећи да је са Четворојеванђељем насталим у овом манастиру започела штампарска ера у Србији. Текст тог колофона написан је у традицији византијско-српске рукописне књиге, он је под воштаницом на 250 дрвених плоча месецима је резбарио слова и штампао Рујанско Четворојеванђеље. У савременом преводу у Теодосије је написао:,,По вољи Оца, на заповест Сина и наклоности Светог Духа, и помоћи Бога кога славимо у Тројици, и Пречисте Владичице Мајке Његове и Наше, Богородице, написана је ова божанска књига године 7045 (1536-37) у манастиру који се зове Рујански, под окриљем планине која се зове Поникве, на реци која се зове Беаса (Биоска) на селу које се зове Врутци, при Храму Светог и Славног великомученика и Победоносца Христова Георгија. Трудио сам се о овоме ја грешни, убоги умом, а богами грехом и Христу слуга, монах Теодосије. Но о овоме молим се браћо вама, или ви који будете читали, или преписивали исправљајте, а не куните, зарад Бога и своје душе, јер ово није посао Дух Свети, ни анђео, већ човек малоуман и слабашан и шта више сам. Слава сведржитељу Богу, Амин”.
Овај манастир је био чувар културе историје и људске цивилизације. Преживео је векове док нису одлучили да га потопе. Није им то уопште било тешко. Договорили су се, да ће са једне стране мале реке Ђетиње, саградити бетонски зид и како река буде надолазила, она ће се задржавати и гомилати испред бетонског блока који је висок више од 100 метара. Вода је полако долазила до бетонског зида. Она се ту морала задржавати и повећавати своју висину. Тако је ускоро потопила оближња села и засеоке. Убрзо се висина воде толико подигла да је потопила и древни манастир Рујан. Колико год да је светиња преживела дотадашње освајаче, она није могла да издржи навалу свог народа, али и хладне воде.
У новије време, грешку свог народа и неправду коју је народ нанео овој светињи хтео је да исправи блаженопочивши владика Хризостом који је обновио манастир и подигао га на узвишенијем месту одакле га више вода неће моћи потопити. У подножју је и даље плавило оближње језеро које је изгледало као гробље једне светиње. Светиња и са свог уздигнутог места упија природне лепоте и сада делује још лепше и мирније. Ову светињу краси пут којим је цела Србија кренула, а то је духовни пут обнове њеног народа. Држава је кренула путем обнове и духовним путем истинске духовности. Но, да би се то догодило било је потребно да се појави човек који је успео на себе да преузме подвиг те духовне обнове и покајања. Да би један народ могао исправити своје историјске грешке потребно је покајање. Потапање светиње остаје као велика рана неицељена, јер са тим потапа и своју духовну снагу народа, која је и овако већ исцрпљена.
Након поклоњења светињама у Манастиру Рујан, наставио сам према Краљеву, у посету Духовном центру који је посвећен Светом Владици Николају. Он је светитељ који је такође желео да духовно обнови свој народ, своју државу. У духовни центар, ушао сам са намером да купим свећу и иконицу за успомену са овог предивног духовно-поклоничког путовања западном Србијом. Продавачица ме је упитала: ,,Одакле долазиш?”. Причала ми је о духовном центру Светог Владике Николаја и предлозила ми да упознам њеног старешину, оца Милоша. На спрату сам посетио капелицу и тамо ми је она причала о историји ове дрвене куће у којој је живео Владика Николај. Повела ме у гостопримаоницу, па онда и у капелицу која се такодје налази на спрату куће. Чим сам ушао у њу, тамо сам на најупечатљивијом месту видео велику икону Светог Владике Николаја, а поред ње, и икону Пресвете Богородице Лепавинске. Њено присуство овде је било изненађење за мене. Поклонио сам јој се са великим страхопоштовањем. Показали су ми гусле на којима је свирао Свети Владика Николај, као и владичански жезал. Причао сам са оцем Милошом о духовној традицији овог центра, као и о интернет мисији коју је он замислио да полако води. Хтели су да ме послуже кафом и угосте као члана Мисионарског одељења Српске Православне Цркве. Захвалио сам им се и рекао да ме отац Мирољуб чека, јер с њим сам договорио посету Владичанском двору. Било је ово за мене наставак духовног узрастања, који се наставио из манастира Рујан па све до Духовног центра у Краљеву.
Имајући још мало времена, са оцем Мирољубом преошетао сам Краљевом. Шетали смо уз реку Ибар, али и центром града. Видели смо много младих који су духовна деца оца Мирољуба. Причао ми је отац да су сви они спремни да крену путем истраживања своје личности и на пут духовности. Постоји много видљивих помака код младих ка духовном начину живота. Управо они омогућују духовну обнову Србије и њеног народа. Уз духовнике какве има Србија и њеном народу је лакше доћи на пут духовне обнове. Неко је морао да обнови светиње и да исправи грешке предака.
Убрзо сам кренуо на пут како бих стигао на време у Београд. Обишавши ову посебну поклоничку руту, упознао сам људе многе занимљиве људе. Неважно је што они нису са нама, већ су се упокојили, али они су заслужни што се Србија духовно обнавља. Важно је да народ не понавља исте грешке из прошлости. Не допустиво је потапати светиње, јер тиме потапамо себе. Не можемо ми бити као Свети Владика Николај, или као Владика Хризостом који је имао снагу да обнови потопљену светиње Манастира Рујан. Довољно је да имамо свест о поштовању Светих места. Не морамо нити сви бити верници, али било би пожељно да поштујемо оно што је Свето. У супротном,бићемо потопљени и лако ћемо нестати, као што су многи народи у историји света због свог греха нестали.
Ненад Бадовинац,
Март, 2016.