отац Гаврило током лечења на интензивној нези у болници “Свети Сава” у Београду
Дани су такви да између јутра и вечери немамо много времена за себе и своје ближње. Ако не променимо себе и не поправимо овакво време, ускоро нећемо имати прилику да током дана радимо оно што волимо. Нећемо стићи да мислимо на оно што нас чини срећним, нећемо стићи да бринемо за ближње и због тога се нећемо моћи осећати вољеним.
Потребу исказивања брижности током слободног времена подсећа ме на време које сам провео поред оца Гаврила током његовог болничког лечења у болници “Свети Сава” у Београду. У овој болници отац је смештен од марта 2017. Овде је довежен на хитну здравствену рехабилитацију. У болници је отац добио свој апартман где му је пружена сва потребна нега. Заједно са господјом Радмилом довезли смо оца у болницу и након пријема оцу је додељен један од најбољих апартмана. Испред апартмана дочекала нас је докторка Невена Ковачевић и виша сестра Марија. Сестра Марија се обрадовала када ме видела и споменула је да ме позна са Лепавинске веб странице. Питала је у том тренутку за оца, а њега су баш довозили са ренгенског снимања и Марија се обрадовала када је сазнала да ће отац да настави своје лечење баш на њеном одељењу.
Свакодневно сам посећивао оца Гаврила молећи портире да ми дозволе да уђем раније, пре термина посета и да останем дуже, након термина посета. Имали су разумевања схватајући моју потребу да будем чешће поред свог духовног оца. Како је пролазило време лечења, оцу је здравствено стање било боље. Отац је ускоро из кревета могао да седне у своја инвалидска колица. У мојој свакодневној посети организовао би акцију возње оца у колицима. Отац би увек имао вољу да се вози, а у томе су помагали брат Драгослав из Дубице, брат Љубо, брат Стаменко, брат Милан, а готово свакодневно брат Драгомир којег сам овде код оца и упознао. Било је интересантно гледати како брат Драгослав, који је физички јак, прими оца и без проблема са кревета га у једном покрету пренесе у колица. Сви остали, када смо то хтели извести морали би имати још некога као појачање. Брат Драгослав је захваљујући својој изразито физичкој снази могао то сам да уради. Кренули би у краћу вожњу, два или три круга по спрату болнице било би сасвим довољно. Отац се брзо умарао. Прва вожња ми је остала најупечатљивија. Тада сам са братом Драгославом и вишом сестром Маријом провезли оца кроз ниже спратове болнице где се налази болничка капелица. Отац јој се много обрадовао и коментарисао је да смо стигли у Патријарсију . Сестра Марија се зачудила, јер су врата која воде у овај део болнице готово увек закљуцана, а тог дана су била откључана. Онда нас је сестра Марија одвела све до последњег спрата где смо имали прилику да оца изведемо на болничку терасу. Оцу је то одговарало, јер и то је био један вид болничке неге.
Дани су брзо пролазили, а отац је све време био у свом болничком апартману, готово константно је лежао у кревету. По мом мисљењу, проводити тако дуго времена непомицно у кревету је за оца било право мучење. Свакодневно сам долазио оцу у посету и овде сам упознао нове занимљиве људе. Тамо сам упознао госпођу Гоцу. Она је по очевом послушању била задужена да оцу доноси храну и то три пута дневно. Није јој то било тешко, чак се помало и љутила када би неко други донео оцу нешто за појести. Схватила је своје послушање веома озбиљно. Отац је имао болничку прехрану, али Гоца је хтела да ту прехрану обогати својим специјалитетима. Добила је и надимак “Приватна очева куварица”. Отац јој је често давао нове надимке, тако да је једног дана била Јеца, па Цеца, па Гоца… Са њом је први пут у посету оцу дошао и брат Драгомир, и он је хтео да добије од оца послушање. Његово послушање било је да свакодневно оцу доноси воће. У шали и он је добио нови надимак. Њега је отац прозвао Јован. Све смо то примили са посебним смислом за хумор. Да напоменем, Драгомир је био Гоцин брат из цркве, али га је отац прозвао Гоциним супругом. Кад год би Гоца дошла код оца да донесе храну, отац ју је питао: “А где ти је муж Јован?” Ми би се увек насмејали, јер би Гоца увек оцу понављала исту причу: “Оче, али није Драгомир мој муж, имам ја свог супруга Синишу”. Но то јој није помогло, за оца, она је имала два мужа и отац није од тога одустајао. Ми бисмо се увек томе весело насмејали. Гоца се досетила да позове свог правог супруга код оца у посету, и он је дошао, али отац му је рекао како Гоца има два супруга. Сви смо се и томе насмејали. Но господја Гоца је имала смисла за шалу и није се љутила, већ је неуморно и свакодневно долазила по три пута и доносила оцу и доручак и ручак и вечеру.
Долазећи свакодневно код оца Гаврила у болницу тамо сам имао прилику да упознам дивне докторке и особље болнице. Главна сестра Марија, за оца је била докторка Марија, и онда смо и ми њену нову титулу тако прихватили. Она би често долазила код оца на духовне разговоре и заједно би остали код оца до касно увече, слушајући оца и дивећи се његовој способности да проникне дубоко у нашу личност. Слушали смо очеве беседе које су биле дубокоумне и ретко су се ослањале на правила, већ су више звучале као духовне поуке. Приметио сам да је отац Гаврило желео да ове дане када је у болници све више помогне људима, како би они лакше прихватили себе и своје погрешке, и тек тада се исправили. Отац није штедео себе ни у тренуцима болничког лечења. За сваког је имао времена, свима је и у тим тешким тренуцима понудио поуку и разрешење животних проблема.
У болницки апартман сестра Александра је донела велику лепавинску икону коју нисмо могли окацити на зид па сам је однео у радњу да јој уграде кукицу. Од тада лепавинска икона краси очев апартман. Многи који додју код оца у посету, прво узму благослов од оца, а онда од копије цудотворне лепавинске иконе. Упознао сам код оца у апартману и људе који су прицали своја духовна искуства везана за контакте са надприродним појавама. Цовек се упласи таквих сусрета, али отац казе да се тога не треба пласити. Зивимо у свету у којем постоје и андјели и демони од којих понекад не моземо побеци али се зато крстом увек моземо сацувати.
Очево лечење је ишло својим током, све до једног дана када му се стање нагло погорсало. Досао сам раније код оца. Био сам срећан што су ме пустили и пре званичне посете. Усао сам у очев апартман да га изненадим, али њега тамо није било. Изишао сам из апартмана и потражио докторку. Она ми је рекла да су оца хитно пребацили на интензивну негу, јер му се претходну ноћ доста погоршало здравствено стање. На одељењу интензивне неге посете су строго забрањене. Осим у одређен део дана.
Отац би ми свакодневно причао интересантне детаље које је прозивљавао и којих се сецао, давао ми је нове идеје и подстицао на активности. Није могао да одради уместо мене, али подстицао ме идејама, а на мени је остало да одрадим властити ангажман. Тако на пример, нисам имао вољу да идем и да представим свој научни рад из информационих технологија на једној научној конференциији у Сарајеву. Хтео сам да је занемарим. Но отац ми је свакодневно сугерисао да је најбоље да постанем активнији. Прихвативши такву поуку, отишао сам на конференцију Инфотех 2017. и тамо доживео једно лепо и богато искуство. Благодарећи на томе управо оцу Гаврилу. Једно време смо код оца у апартману гледали телевизију, ја бих константно мењао канале и заустављао сам се на разним каналима гледајуци емисије о музици или о припреми хране. Када би Гоца дошла ми би поставили тај канал, управо зато да Гоца погледа и друге рецепте. Она је увек питала оца: “Драги мој, шта би да ти спремим сутра за ручак?” . Сваких неколико минута би долазиле болницке сестре у очев апартман да га обиђу и да питају оца треба ли му нешто. Докторка Марија, Јована, Данијела, Драгана, Биљана, али и све остале сестре несебично би пружале сву потребну негу, само да оцу буде боље и да се што пре опорави.
Пошто је отац сада на интензивној нези, посете су строго ограничене и више до њега не могу тако често. Чекам да се отац опорави и да га поново врате у његов апартман тамо где би могао да настави са својим опоравком. До тада ће ми недостајати духовне поуке које са невероватном очевом духовном снагом долазе до мене. Чуо сам се и са Гоцом ових дана и она је имала неку незгоду и тренутно се налази на лечењу. Све се нешто ових дана погоршало. Такво је време и дани. Такви су садашњи људи. Биће боље.
Ненад Бадовинац,
01.04.2017.