Људски поглед путује далеко до неба и тамо распознаје и сунце и месец и звезде. То је простор у којем живе многа невидљива бића. Када се молимо Богу, ми гледамо у небо, очекујући да ће нам помоћ стићи “с висине”. Једино током молитве можемо стићи до тих висина. Са друге стране, с обзиром да смо ништавни и сићушни без вере и молитве не можемо никуда. По мраку једва да можемо ходати да се не спотакнемо и не паднемо. Да би нам олакшао живот на земљи, Бог нам је уз молитву подарио и време као димензију физичког света. Међутим, у последњих неколико векова, време се убрзава и свет више нема много времена за спасење. Физички свет полако одумире.
Осећам како време брзо пролази. Тешко је наћи време за важне ствари, а када нађемо слободно време често га узалудно потрошимо. С тога највише волим када накратко победим сујету овога света, и успем уз Божију помоћ делић тог убрзаног времена да ускладим са празником душе и тела. Тада лично доживим оно невидљиво Божанско небо. Наиме, на дан Ваведења Пресвете Богородицу, када Црква празнује догађај увођења Богородице у Јерусалимски храм, престају да важе пролазни временски закони. Током молитве на Богородичин празник, сатови као да не куцају и време као да не постоји. Постоји само једна врста откуцаја, а то је убрзани откуцај срца оних, који дођу на поклоњење испред Чудотворне иконе Богородице Лепавинске. Испред Чудотворне иконе верници тада поверавају Пресветој Богородици своја најтајнија духовна искуства и најдубље осећаје.
Празник Ваведења Пресвете Богородице је уједно и манастирска Слава. Уочи ваведењског празника манастирска братија заједно са блиским пријатељима организује све потребне припрема како би Лепавински храм био припремљен да прими мноштво народа. Ове године, уочи празника поново смо се срели у манастиру Лепавина, јер смо међусобно духовно повезани. Управо та духовна нит нас позива да се уочи, и на сам дан празника Ваведења окупимо у манастиру Лепавини. Свако је добио послушање, тако је јадан тим обрисао иконе, а други је уређивао олтар, трећи тим је припремао манастирску кухињу.
Мени није имао ко дати послушање. Већ дуже време нема оца Гаврила који ми је давао послушања, осмишљавајући интернет мисионарске пројекте које сам ја технички спроводио. Шетајући лепавинским имањем, присећао сам се тих дана и размишљао сам о том времену. Бог ми је даривао могућност, али у ограниченом време, да упознам оца Гаврила и његову визију о животу у овом пролазном времену. Данас оца Гаврила више нема овде у физичком свету, али остала ми је могућност да одем до гроба и да му честитам празник Ваведења Пресвете Богородице, надајући се да ме чује и да му је драго када ме види да сам му дошао у посету. Следећег дана, на сам празник Ваведења стигао сам нешто раније и чим сам стигао у Лепавину, видео сам се и поздравио се са братом Драгославом. Прво што смо заједно нарпавии је да смо отишли на очев гроб да оцу Гаврилу зажелимо срећан празник Ваведења. Наиме, отац Гаврило био је веома везан за празник Ваведења Пресвете Богородице, јер и његов 13-годишњи боравак на Светој Гори везан је за манастир Хиландар који је такође посвећен Пресветој Богородици управо као и манастир Лепавина.
Светом архијерејском Литургијом која је ускоро почела началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије уз саслужење свештенства епархија Загребачко-љубљанске и Бањалучке који су имали свештеничке одежде украшене ликом Пресвете Богородице Лепавинске. После Литургије и освећења Славског колача, заједно са Владиком Порфиријом, Архимандритом Данилом и свештеницима, послужио сам се у манастирском салону за госте, а после смо сви заједно отишли на трпезу коју је припремило лепавинско братство.
У манастиру Лепавини остао сам до касних поподневних сати непрекидно благодарећи Пресветој Богородици Лепавинској, Коју сам молиио да од Свог Сина измоли додатно време за нас на земљи и да продужи живот нашег физичког света. Заиста је лепо живети на Земљи поред вољених и драгих људи, са којима заједно славимо велике Хришћанске празнике.
Ненад Бадовинац,
Децембар, 2017.